|
 |
Život je, ipak, lep!  Na čaju sa: Svetlana Velmar - Janković |  | Svetlana Velmar - Janković
|
Piše S. Radovanović
Poznata književnica piše svakodnevno od rane zore i ne postoji godišnje doba koje joj posebno “leži”. Kada je zima prija joj kad ustane u mračno jutro, jer joj se čini da ima više vremena do svitanja, a leti je raduje mnogo svetla i sunca koje joj daje energiju.
O čemu razgovarati sa, nije preterano reći, prvom damom savremene srpske književnosti Svetlanom Velmar- Janković? O više nego plodnom opusu - sedamnaest knjiga koje su štampane u najmanje deset, ima i onih koje su doživele osamnaest izdanja, ali i naslova koje su doštampali pirati. Ili, o književnim nagradama koje je do sada osvajala - Ninove, Isidorine, Andrićeve, Borine, Mešine... Možda čak i o “Knjizi o Marku”, koju je pre devet godina napisala, posvetila najstarijem unuku i po njoj postala poznata čak i u Americi, Kanadi, Australiji, ali i u Koreji...
Ipak smo odlučili da sa ovom poznatom književnicom razgovaramo na neobavezne teme. Između ostalog i zbog toga što se naš susreti i razgovor odvijao na klupi u jednom novobeogradskom parku, nedaleko od zgrade u kojoj Svetlana Velma-Janković živi.
- I pored svega moja životna maksima je: “život je lep” - kaže Svetlana. - Volim cveće, biljke, dobro se osećam u prirodi i trudim se da u takvom okruženju provodim svaki slobodan trenutak. Zbog toga sam i odabrala da se nađemo na ovoj klupi u hladu breze. Rado prošetam i pored reke. Voda mi mnogo znači, a Dunav mi je izvor energije. Ta moćna reka nikada nije ista. Možda zbog svoje tajanstvenosti, ali i činjenice da nosi pečat prohujalih vremena. Njegova tajnovitost me zaokuplja od kada pamtim, a Dunav mi je i mnogo puta pomogao da prebrodim krize. U najtežim trenucima dovoljno je da dođem na njegove obale, zagledam se u vodu i sve prođe kao rukom odneseno. Razmišljala sam da napišem knjigu o Dunavu, međutim, nikako da to i uradim.
SPORT
PLIVANJE I RITMIKA
Seća se Svetlana da je kao dete stizala da pomogne majci, da bude dobar đak i da se bavi sportom. Bavila se plivanjem i ritmičkom gimnastikom, koja joj je, inače, njen omiljen sport. Kada se udala za prvog supruga, novinara Miodraga Protića, trinaest godina su živeli u Makedonskoj ulici zajedno sa njegovim roditeljima. Posle toga su se preselili na beogradski Zeleni Venac, a kada su, konačno, dobili stan na Zvezdari suprug se razboleo od raka. Sinu je tada bila tek osma i teško je to podneo. Blizina Dunava bio je i razlog zašto se Svetlana Velmar-Janković sa beogradske Zvezdare preselila na Novi Beograd, nedaleko od Hotela “Jugoslavija”. Zavolela je taj kraj. Pitamo je kada se to zbilo, a ona odgovara - književnički!
- Jele ispod mog prozora bile su sasvim male, a sada su ogromne. One su dom mojih “najprvijih” komšija vrabaca, a breze su njihova pričaonica. Tu su i svrake i gačci. Mnogo mi znači i ovo ogromno prostranstvo neba, kojeg nema na mom rodnom Dorćolu, gde su zgrade pripijene jedna uz drugu. Mnogo neba ima ovde, a čini mi se i više kiseonika. Tu je i širina ravnice i reka koju volim.
Kaže naša sagovornica da piše svakodnevno od rane zore i da ne postoji godišnje doba koje joj posebno “leži”. U zimskom periodu prija joj kad ustane u mračno jutro, jer joj se čini da ima više vremena do svitanja, a leti je raduje mnogo svetla i sunca koje joj daje energiju.
ŠTA SE KUVA
KAPIJA BALKANA
U Svetlaninoj književnoj “kuhinji” se stalno nešto kuva.
- Na jesen bi trebalo da se pojavi kratka i, nadam se, ne dosadna istorija Beograda pod naslovom “Kapija Balkana”. Biće to vodič kroz prošlost glavnog grada - kaže književnica ekskluzivno za čitaoce “Bilja&Zdravlja”.
- Jutarnji sam tip, ustajem u četiri i dvadeset, brzo se umijem i već šesnaest godina tačno 40 minuta radim vežbe. Nikad ni više - ni manje! To je kombinacija blage joge i vežbi za jačanje mišića nogu koje je specijalno za mene osmislila Jasmina Puljo.
Priča Svetlana Velmar-Janković da od rane mladosti radi vežbe, ali ovu kombinaciju od kad su joj lekari rekli da boluje od distrofije. Kaže da je, po majčinoj liniji, bolest nasledna i da je ona sedma generacija koja ima te tegobe. Prognozirali su joj da će za 6 meseci da završi u kolicima, ali na sreću to se nije dogodilo.
- Dok pišem, moji ukućani, drugi suprug Žarko i unuk Marko, trude se da budu tihi - kaže Svetlana. - Oko devet Žarko skuva kafu i pripremi doručak. Bolje reći meni izrenda voće, jer ja to doručkujem. Njegovo je da spremi jelo, a moje da raspremim kuhinju. Kao pravi džentlmen ide u nabavku, a ja se, uz pomoć bedinerke, brinem o kući.
Poznata književnica ruča oko četiri po podne, a sat kasnije je vreme rezervisano za čaj.
- Najomiljeniji čajevi su mi zeleni, voćni i crni sa mlekom. Šećer pokušavam da izbegnem, međutim, to mi samo delimično uspeva. Uz čaj padne i poneki keksić, a od ostalih poslastica najradije pojedem crnu čokoladu. I to onu najcrnju, sa mnogo kakaa. Od ostalih namirnica na našoj porodičnoj trpezi najčešće nalaze se voće, povrće i riba.
PUŠENJE ILI ZDRAVLJE
IZ DRUGOG PUTA
Prvi put sam ostavila cigarete kada mi je sin Đorđe napisao dirljivo pismo koje i danas čuvam! U njemu je pisalo “mama nemoj da pušiš, svako udisanje duvanskog dima je jedan minut života manje”. Prestala sam, ali samo dok on nije ojačao.
A, kada je 1991. godine imala prvu od tri u nizu operacije oka lekar je postavio ultimatum - pušenje ili vid.
- Nije bilo dileme i prestala sam da pušim - kaže. - Dva meseca pre toga vid mi je bio ozbiljno ugrožen i strah da će to da bude trajno bio je ogroman. Zabranjeno mi je i da budem u zadimljenim prostorijama. Probleme sa očima sam povukla od očeve familije, a od majčine distrofiju. Otac Vladimir je u 80. mogao da trči, a mama Milica je imala “oko sokolovo”. Na sreću od oboje sam nasledila jaku psihu i upornost. Veče je u porodici naše sagovornice rezervisano ili za druženje ili za čitanje prve verzije ujutro napisanog teksta. U drugom slučaju Svetlanino radno vreme traje do deset uveče, a posle toga sledi opuštanje.
- Dok čekam da se šesnaestogodišnji unuk Marko vrati iz večernjeg izlaska pogledam neku krimi američku seriju ili slušam muziku. Najčešće su to klasična muzika i džez, a slušam i rok.
Tada se naša sagovornica često seti vremena kada se sin Đorđe 1999. godine preselio u Sjedinjene Države.
- Otišao je u najstrašnije vreme, odmah po završetku bombardovanja - kaže Svetlana. - Ono što sam preživljavala dok nije stigao gde je nameravao ne bih poželela nikome.
U Pensilvaniji se Đorđe drugi put oženio i sa suprugom Jasnom ima još troje dece, sedmogodišnju Avu Milenu i četvorogodišnje blizance - minut starijeg Aleksu i Luku. Njima je baka posvetila knjigu “Očarane naočare”, prošle godine je išla da ih obiđe, ovu će da propusti, ali će nekoliko dana naredne biti rezervisani za druženje sa njima. A, do tada poznata književnica će i dalje najviše da se druži sa najstarijim unukom Markom i da mu, kad god poželi, spremi njegovo omiljeno jelo, “pužić” od testa filovan tunjevinom, pireom od paradajza, malo origana i susamom.
|
|
|
|
SADRŽAJ
Bilje
/Darovi prirode/ Bela mrtva kopriva
Cvetom gasi upalu
/Biljna azbuka/ Božur, božje drvce, breza
Zaustavlja ringišpil u glavi
Zdravlje
TEMA BROJA: SUNCE PRETI ZDRAVLJU
* Ne postoji siguran način da se pocrni
* Vodič za vrele dane
* Od glave do pete s mirisom leta
* Kad se sunča sunce mamino
Zdrav dom, srećni ukućani
Stan nije dom prohujalih generacija
/Alergije/ Bodi pirsing
Igla piše dijagnozu
/Novo/ Lečenje poremećaja sna
“Slip medicina” leči opasnu tišinu
|