Mladost je zaposela platna beogradskog slikara Nebojše Đuranovića(46) zauvek nastanivši tamo putene usne jedrih devojaka i njihove blistave poglede rasterećene razmišljanja o materijalnom, prolaznosti,vremenu. Ali, te zavodljive žene čija lepota izaziva nespokoj, divljenje i istovremeno ukazuje na našu neprivlačnost, nisu puki modeli, manekenke, lepotice bez duha.
- One su pre svega ličnosti - kaže Nebojša Đuranović dok pokazuje slike које је letos izlagao u galeriji RTS. - One nisu prazne lepotice, jer lepe žene nisu prazne po pravilu. Slikam njihove sudbine i pokušavam da ih prikažem kroz njihovu lepu spoljašnost.
*Da li je mladost po samoj svojoj suštini lepa ili je zavodljiva zbog svoje prolaznosti?
Dok traje, ne umemo da je cenimo. Kad prođe, počnemo da je obožavamo. Vreme joj izgleda daje vrednost. Sagledavamo je sa distance, kao istoriju. Teško je reći šta je istina, a ja mislim da je mladost zavodljiva zbog prolaznosti. Jer, da je večna, ne bi bila tako lepa.
*Da li biste voleli da ste večito mladi?
Ne. Čovek nosi mladost i vitalnost u sebi onoliko koliko je predviđeno i to bi bilo protiv božje volje. Biti večito mlad je prokletstvo. Divno je to prikazao Oskar Vajld.
*Zašto svi ljudi žele da ostave trag? Da li da bi budučim generacijama pokazali da su nekad živeli, radili i eto, baš tu stvar napravili?
Mislim da je to potreba koja živi u suštini svakog čoveka. Potreba da ostavi nešto iza sebe. Decu, platno, knjigu, zamak, bilo šta...Svako to želi, ali nema iste mogućnosti. Možda je ta potreba prostekla iz iskonskog straha od smrti. Od telesne smrti i od duhovne smrti. Ko zna!
*Da li se prolaznost pobeđuje kvalitetom?
Apsolutno... Zato svaki umetnik teži da ostavi kvalitetno delo koje će trajati posle njega i koga će, ako ga baš ne otkriju za života, otkrivati nove generacije ljudi.
*Samo mali broj umetnika doživi slavu za života. Zašto je to tako?
Danas je možda malo drugačije nego što je nekad, u vreme slavnih slikara bilo. Nekad se živelo polako, vesti su sporo pristizale, životni tempo je bio sporiji...Danas se putuje mnogo. Van Gog sa današnjeg stanovišta nije mrdnuo dalje od Pariza i Provanse. A video je - daleko. A i nestalo je boemije. Ona je nekad bila dobar putokaz ka slavi. Nema je više. Danas ćete slikara jedva prepoznati, ne razlikuje se od bankara. Nekad su išli neobrijani, pocepani, prljavi, bili su neobuzdani, svoji, čudni, drugačiji, otkačeni...Neki su ludilo nosili na sebi, danas u sebi. Mislim da to ludilo treba sprovoditi kanalima u kreativnost, ali ne može to svako. Takođe, nekad su slikari mnogo pili mada se ne može raditi i biti ceo dan u kafani, anestezirati se i podsticati stimulansima kreativnost. Ne ide to. Boemija je neka vrsta kontemplacije.
*Da li se vidi kada neko pošteno i iskreno radi neki posao?
-Da. U slikarstvu se vidi. Pa i u drugim umetnostima. Svuda u životu se vidi. Klasično obrazovanje je najozbiljniji oblik edukacije i ono moze da se suprostavi neistinama u slikarstvu. Ja sam završio grafiku i mogu time da se bavim. Izabrao sam svoj izbor. Ja želim da budem iskren najpre prema sebi, a samim tim i prema drugima. Tako je sve nastalo oko mene. Najpre je nastalo u meni a onda oko mene.
*Kako da znamo da prepoznamo tu iskrenost i istinost u nečemu?
Postoje načini... Na primer, kad vidite da neko koristi opšta mesta i poštapalice, to je sakrivanje i to znači da taj umetnik beži od suštine i konrektnog u opšte, bezlično i višeznačno i razvodnjeno. To je, našalost, veština koja se primenjuje u politici i "pali" hiljadama godina.
*Zašto ne želimo da budemo anonimni. Zar nema nekog šarma u tome?
Zapravo ne znamo ko smo. Nas vreme potvrđuje kao i sve drugo. Ono je večiti sudija. Ne može da se živi bez nekog ostvarenja. Čovek mora da radi, a ako već radi onda mora da teži nečemu, na primer, da teži ka tome da to što radi bude najbolje. I to je to, on to i radi, teži da ostavi pečat, trag, sebe... da se potrudi, ne želi da bude beznačajan. Ako slikar napravi i jednu jedinu vrhunsku sliku, on je dotakao nebo. Uradio je vrhunsku stvar.
*Da li je u redu da se umetnik ponizi zbog onoga što stvara?
Svi hrišćanski svetitelji, počev od Franje Asiškog ponižavali su se zbog vere. Da, mislim da umetnik može da se ponizi zbog višeg cilja. Ako ima ideal, onda može to sebi da dozvoli, jer je njegov cilj uzvišen.
*Ali, zar se neće onda uprljati, oštetiti svoju dušu?
- Ako je u ime višeg cilja, onda neće. Ako je u ime materijalnih vrednosti, niskih strasti, lažnih normi, etike, onda hoće. Ako laže, onda se čovek nepovratno ošteti. On počne da gomila u sebi nezadovoljstvo i neku frustraciju i nije mu jasno zašto je stalno nervozan i nespokojan i zašto stalno gori neka vatra u njemu. Može da se pojavi bolest zvana neostvarenost i onda je taj nesrećnik u velikim problemima.
*U tom slučaju treba ostati čist pred samim sobom?
Ne slikam ni za policu, ni za ukras, ne slikam da bih se nekome svideo. Slikam za sebe.
0Do koje mere stvaralac može da pravi kompromise?
Sve na svetu sastoji se od kompromisa. Naše porodice, društvo, poslovi, život u prirodi, priroda i mi, sve, baš sve splet je neverovatnih kompromisa. Stvaralac može da pravi kompromise. Pitanje je samo, kao uvek u životu, do koje granice. Treba naći tu liniju do koje ne oštećujemo našu ličnost i naš karakter.
*Ponekad se stiče utisak da je umetnost precenjena?
Tu stupamo na tlo teorije umetnosti. I ima teorija i teorija. Po jednoj, sve je umetnost danas. I prazna soba, i polomljena flaša i hiperrealizam. Umetnost je opšte mesto. Ako uporedite jednu sliku Van Goga koja košta milione i jedan fudbalski transfer, onda nije mnogo precenjena. Slika je bar predmet koji ostaje za sva vremena.
*Da imate para, koju biste sliku voleli da imate samo za sebe i da je gledate samo vi?
Nisam kolekcionar, nemam taj ugao. Mislim da je slika za gledanje i da treba da je vidi što više ljudi. Ne treba da čami u sefu. Ali, kada bih se baš natertao da razmišljam u tom pravcu, onda bih voleo jednog malog Rubensa ili Rembranta.
*Ako se umetnost tumači kao stanje duha onoga koji stvara, vaša bi trebalo da je nežna?
Moguće...Volim nežnost.
*Šta da neko kaže "Nebojša, sada ću ti uzeti ime i bićeš potpuni anonimus..." Da li biste nastavili da slikate istim žarom?
Da, nastavio bih. Nisam se opredelio za slikarstvo da bih bio popularan i poznat i da bih hranio svoj ego. Kada bi svi hrlili put slave, bila bi velika gužva na tom putu. A na kraju, svako zasluži ili ne zasluži nešto. Duboko u to verujem. Svako plaća svoju cenu. Kad tad.
Volim slikarstvo i fudbal
*Da li postoji nešto što ne možeš da uhvatiš, da dočaraš, što ti stalno izmiče i beži?
- U nekom zanatskom smislu sve mogu da uradim, ali poenta je da tražiš autentičan izraz, da radiš na sebi, da otvaraš začaurena vrata, da nađeš nadahnuće i da te ono nosi.
Važno je da čovek voli, kako bi sebi obezbedio ispunjenost. Volim slikarstvo i fudbal, obožavam da branim i svakodnevno na Košutanjaku igram fudbal. To su dve velike moje ljubavi.
Budućnost
*Kada razmišljate o civilizaciji, šta vidite ispred?
Vidim razvitak tehnologije. Vidim kako buljimo u ekrane, kako se udaljavamo od same naše suštine, vidim kako nam neko ili neki progami govore šta da radimo, šta da obučemo, kako da se ponašamo...Ne znam koji će i ne znam uopšte da li će čovek imati odgovor na tehnološku revoluciju. Ja radim u ateljeu, radim sa bojama i platnima i nekim sastojcima koja su u upotrebi od kad postoji umetnost, od onih pećinskih crteža u Altamiri. Povlašćen sam zbog toga.
Dijana Dimitrovska |
