|
 |
|
Mnogo sudimo, malo mislimo
Na čaju sa../ Prof. dr Milan Milić, psihijatar, književnik i filozof |
|
Foto: Zoran Jovanović
|
Šta je istina: ono što vidimo, ono što mislimo da vidimo, ono što želimo da vidimo, ono što drugi vide kao i mi? Doktor Milan Milić, psihijatar, koji s lakoćom ulazi u suštinu stvari, ne prezajući da zagrize najtvrđe zalogaje spoznaje, književnik tananog stila koji nas je upućivao u tajne pozitivnih misli, srećnog i čistog života, misli da za nas, ljude, zapravo, istina ne postoji.
- Postoji strašan paradoks u tome što mislimo da je naša istina jedina i prava - kaže u razgovoru za „Bilje i zdravlje”.- Mislim da moramo prvo da shvatimo da nikad nećemo znati pravu istinu o bilo čemu.(Gothold Efraim)Lesing kaže: „Kad bi Bog u svojoj desnoj šaki držao zatvorenu svu istinu, a u levoj ruci večnu potragu za istinom, i dao mi da biram, ja bih odabrao levu ruku i rekao: Gospode, apsolutna istina je samo za tebe.“
*Istini, dakle, treba težiti, ali je ne treba posedovati?
- Pitanje je i da li bismo bili u stanju da podnesemo istinu. Postoje dva bazična koraka u našim pokušajima: prvi, utvrđivanje stvarnosti, drugi pokušaj - utvrđivanje istine. Vama, primera radi, može kasirka da vrati manji kusur. To je stvarnost. Ali, šta je istina? Zbog čega je to uradila? Zbog nemara, slučajno, možda ima bolesno dete kome treba skupa operacija ...U zavisnosti od od toga kojim putem razmišljanja ćete poći, vi ćete imati odnos prema toj osobi i donećete sud...Ali, morate znati da nikad nećete doneti istiniti sud i zato morate uvek imati rezervu prema sudovima. Utvrđivanje istine nije laka stvar. Generalno, mnogo sudimo, malo mislimo.
*Da li u psihologiji ljudi ima nešto novo da se sazna? Da li je za vas ljudski um nepoznanica?
- Naravno da je nepoznanica. Fali nam uvid u unutrašnja zbivanja. O biološkim nepoznanicama našeg mozga da i ne govorim. Veliki delovi imaju zone za koje ne znamo šta rade. Mi ne znamo imamo li dušu, gde je, koji to trenutak kada fizičko nadraste sebe i kada preraste u psihičko. Te dve biloške i psihološke dimenzije su nepoznanica i ne verujem da će ikada biti spoznate.
*Da li jak čovek treba da pobegne u veru da bi preživeo ili treba da ostane dosledan realnom sagledavanju stvari? Drugačije rečeno, da stoički podnese konačnost?
- Jaki ljudi su spremni da ono što život daje, dakle i dobro i zlo, prihvate onako kako jeste, pa tako i samu smrt. To je definicija jakog čoveka. Dakle, treba da stoički sagledavaju stvari i vlastitu prolaznost. Ali, onda mi moramo da znamo da smo konačni. Stoici su vrlo zavodljivi i dali su nam ideal, put kojim možemo probati da se krećemo. Da bismo smrt prihvatili kao konačnost, moramo da znamo najpre da smrt postoji. Da iza života nema ničega. Ali, lično nisam siguran da je tako. Tačno je da se niko nije vratio s one strane da nam to potvrdi. Postoje mnoge neopipljive stvari u koje verujemo, tipa razuma ili emocija, a opet, u život posle smrti ne verujemo, jer nema dokaza. Ispada da verujemo u mnoge stvari koje su nedokazive, a ne verujemo u neke koje nam apriori mogu pomoći.
*U vašoj knjizi „ 2+2 jednako 4” piše da je samo za pametne?
- Većina ljudi i jeste pametna. Volim Šopenhauera koji kaže da su pametni ljudi uvek govorili isto, a budale uvek radile suprotno od toga. Masa ljudi razlikuje pametno od glupog. A opet, mnogi ljudi čine glupe stvari.Znate one ljude koji urade nešto pogrešno i kažu ”ma, znao sam da to ne treba da radim”. Ali su ipak uradili. To je najčešće sukob između emocija i razuma. Tu nikakao da se napravi kvalitetan spoj i baš se tu diskvalifikuje čovekova sposobnost da napreduje.
*Da li mislite da je čudno što oni koji promišljaju o bivstvovanju postanu duboko nesrećni?
- Većina ljudi proživi svoj život ne promišljajući duboko ni o čemu. Jedu kad su gladni, ležu kad im se spava, oblače se kad im je hladno, ustaju ujutru za posao...Tako ceo život. Misle da spoznaja nije tema koja mora da ih preokupira, jer nije to suština i bitnost, već je suština u materijalnom. Ne mislim da materijalne stvari mogu da donesu ono što je stvarno vredno. Ljudi koji jure za nebitnim zapravo prolaze pored sebe. Čak ni ne znaju ko su. Kada bi ljudi mogli da sretnu svoje ja na ulici, mislim da ga 90 odsto njih uopšte ne bi prepoznalo. Ljudi se bave periferijom života. A trebalo bi da uđu u centar. Tu, u centru su plodovi, tu se uzima i daje. Naravno, svako mora da plati i cenu življenja u ovom svetu, da nauči nešto da radi da bi od toga živeo, mora da uvažava druge ljude da ne bi ostao na kraju sam, no pitanje je koliko ta cena treba da bude visoka.
*Može li neko da se provuče, da ne plati tu cenu življenja?
- Ne. Svako je plaća, samo je pitanje koliko je ta cena visoka, koliko morate sebe da date ovom svetu, a koliko da zadržite sebi. Čovek ne sme da dozvoli da se život pretvori u kaljugu nezadovoljstva. Onda će proći brzo kao san. Zašto? Zato što nismo ulazili u dubinu i suštinu stvari pa ga zbog toga nismo ni osetili. Istina je da ne možete živeti, a da nikad ne otvorite oči, jer je to onda ustvari tek lagano umiranje, magla koju će jutarnje sunce podići kao da je nije ni bilo. Život će tako proći pored vas, i još strašnije, vi pored njega.
*Verujete da konačnosti ne može biti? O tome govorite u vašoj knjizi „Ostrva svesti“?
-Verujem da ne postoji konačnost, a opet, strah od te iste konačnosti je toliki da, paradoksalno, zamagljuje potencijalnu šansu da shvatimo da možda život nije konačan. Epikur i njegovi učenici su govorili o tome na vrlo inspirativan način, i to od toga da „ gde sam ja tu smrti nema”, do zakona simetrije i povratka na mesto odakle smo krenuli. Sokrat se trudio da dokaže da duša ne umire, da nastavlja svoj put kroz pet argumenata, koji su takodje vrlo zanimljivi. Na sve to, ima još jedan čisto biološki razlog koji mene stavlja pred znak pitanja: Kako nastaje život? Ako nađemo odgovor na to pitanje, onda ćemo naći odgovor na pitanje o našoj konačnosti. Zamislite da život nastane iz neživota!? Kad se taj trenutak dogodio!? Kako su se stekle te sile da se rodi život? Voleo bih da mi spoje kiseonik, azot, ugljenik... i ostalo i da naprave život. Probali su neki naučnici, ali nisu uspeli.
*Mislite da život ne može da bude uništen?
- Ne može. Ako ne možete da napravite život, kako onda možete da ga uništite! Mi prosto ne znamo šta je to život u nama. I kada nestaje pred našim očima, nestaje nešto o čemu zaista nismo imali pojma šta je po sebi. Zato ja verujem da to što mi vidimo nije prava istina, te da je život neuništiv, da nastavlja dalje. Ne kažem da je to prelazak u forme životinja, biljaka, niti novih ljudi.. Jednostavno, to što život čini - ne gasi se. Život samo iz života nastaje i to je beskonačni krug.
*Ne znamo ni šta se dešava u našem mozgu?
- Ne, i nije to najveća šteta, već možda i više ono na šta ne obraćamo pažnju, a tu je. Sve što se dešava u ljudskoj svesti je važno i treba da razmislimo zašto je nastalo. Zašto su te ideje došle, odakle su došle? Iz izvora dubine mozga, iz psihe, duše koja mnogo toga zna, a ne osvešćuje. To je pitanje bogatstva nesvesnog jer, kako kaže Jung, ima talog hiljade i hiljade generacija pre nas, a možda i duže, a ima i prororčkog, na kraju, možda ima i vanzemaljskih uticaja. Tu se opet vraćamo na početak. Ako ne znamo vlastiti početak, ne možemo znati ni kraj. Mi ne znamo da li prekidamo ovaj život, gde ide ovaj svet, da li je ovo kraj?
*Da li je lakše živeti sa verom u Boga ili bez nje?
- Lakše je s verom. Dogma je pokušaj čoveka da odgovori na pitanja na koja nikada neće znati odgovor, bar onaj razumski, dokazivi odgovor. Ne možete verovati iz razuma. Da biste verovali morate doneti odluku. Morate izaći iz zone razuma (ne da poludite) i tek kada ostavite taj deo psihe iza sebe, onda možete doći do vere i tada imate odgovore na sva pitanja, i samim tim ste ušli u mir. Kada bi bilo toliko verujućih ljudi, koliko ih se takvima predstavlja, moja struka bi ostala bez posla.
*Ko najčešće završi kod vas?
- Uglavnom oni koji se svađaju sa realnošću i sa vlastitim kapacitetima.
0Kako razlikovati svađu sa kapacitetima od kreativnosti? Ludaka od normalnog?
- Nemamo jasne parametre u tome. To što razlikuje genijalnog od ludog jeste najpre opšta funkcionalnost. Ako taj neki hipotetično genijalni čovek proizvodi neki proizvod koji ima neku vrednost, ako je uklopiv u socijalno društveni konteks, ako je funkcionalan, ili na primerima, ako se neko snalazi i plaća račune, ne ide go ulicama, zna kada se šta govori, onda ga možemo staviti u genijalnu kategoriju. Ali opet, ni tu nije lako decidno povući granicu. Genijalci su često ekscentrični i čudni i ne žive ordinarne živote. Mislim da je ta njihova zlatna žila toliko jaka da moraju da prate svoj trag i da imaju značajno manje obzira prema pravilima i onome što se očekuje od nas, te time opet iskaču iz ordinarnog.
*Šta je smisao naših života?
- Čini mi se da je svako ovde s nekim zadatkom. Baš zato što imamo svi jedinstven kod. Nema dvoje istih ljudi na planeti s istim genetskim kodom, u širem smislu. Ovde živi sedam milijardi ljudi i svi su posebni. Kao što ni sve drugo na ovom svetu nije slučajno.
0 Kako živeti dostojanstveno i dokle povlađivati drugima, do koje granice samopoštovanja?
- To je veoma teško pitanje... Kada izgubi sebe, čovek psihološki umre. To je ta preterana cena, koju ne mora da plati. Toliko udaljavanje od sebe je ne samo nepotrebno, nego može biti i „kraljevski put“ u nesrećan život. Ono je u u nekom delu nužno, već smo govorili o tome. Neku cenu ovom svetu morate platiti. Kolika je, to je tajna mudrosti. Činjenica je, međutim, da se većina isuviše jeftino prodaje .
*Da li mi sami moramo da pravimo vlastite sisteme i kriterijume?
- Ne kažem da treba da budemo autistični. Medjutim, ako nekome kažete dobar dan, ne morate odmah reći i da je lep, da ima divne cipele, da ima lepu frizuru....To činimo da bismo bili prihvaćeni. Imamo nezgrapnu želju da nas vole i to plaćamo nemilice. Ako treba i jetru i žuč i srce za to dajemo, i zeleni ćemo biti, makar nas i koze pojele, kako kaže Gete, samo da nas vole. Poenta je u drugom smeru, da mi volimo dovoljno sebe, da bismo umeli da volimo i druge.
Jaki
*Zašto ljude žele da pregaze one koji nisu kao većina?
- Zato što im zavide što su jaki i hrabri. I mi možemo da budemo jaki, ali tek kad budemo svoji u najvećoj mogućoj meri. Kada bismo svi bili zdravi egoisti i davali samo koliko možemo, bili bismo srećniji. Ovako, kako bi rekao Ruso: „..usred tolike filozofije, čovečnosti, ugladjenosti i tananih načela imamo samo neiskrenu i taštu spoljašnost, čast bez vrline, razum bez mudrosti, užitak bez sreće.“ I upravo najvećim delom zato što ne razlikujemo nezdravi od zdravog egoizma, odnosno samoljublje od prave ljubavi prema sebi. Ta mera je nešto čime se ozbiljno svaki čovek mora baviti da bi imao iole ispunjen život.
Dijana Dimitrovska |
|
|
|
Za „Bilje i Zdravlje” govore
6 Mina Lazarević, glumica
34 Prof. dr Milan Milić, psihijatar
Aktuelno
8 Pilula za abortus
Ako mora, onda humano
Fitoterapija
12 Lečenje biljem
Čajevi i oblozi protiv otoka
30 Kantarion
Vida rane, vraća optimizam
40 Lekovite gljive
Borci protiv kancera
Ordinacija
10 Kad ujede otrovnica
Do lekara 4 sata fore
16 Tumori bubrega
Ciljana terapija produžava život
18 Upale gornjih disajnih puteva
Kad se nos leti zapuši
42 Ubodi komaraca
Opasne alergije retke
46 Muškarci
Kad svrbi i pecka - pravo kod lekara
58 Na letovanju
Da odmor ne presedne
Ishrana
22 Selen
Nedostatak opasan po zdravlje
36 Recepti
Kugle s ukusom leta
38 Meni posle četrdesetih
Paradjz čisti arterije
Istraživanje
14 Higijenske navike u Srbiji
Redovno se kupa svaki drugi
20 Pražnjenje creva
- Bolje je čučeći
Estetska hirurgija
26 Operacija nožnih prstiju
„Pepeljuga” od bajke do horora
Psihologija
28 Spornoseksualci
U teretani samo za „selfi”
56 Letnje „šeme”
Leto je vreme za ljubav i bebe
Lepota
48 Depilacija
„Brazilka” na rizik
50 Kreme za sunčanje
Zaštita ili otrov?
52 Rekreacija
Akvabik
Deca
44 Imunitet
Razbijte „stakleno zvono”
|