|
 |
|
Sreća je u pomaganju drugima
Na čaju sa....Goran Jevtić, glumac |
|
Foto: Zoran Jovanović
|
Od premijere „Gospođe ministarke”, 8.oktobra prošle godine na sceni beogradskog pozorišta „Boško Buha”, do kraja ove sezone odigraće se ravno 60 predstava, što je skoro nezapamćen rekord. Glumac Goran Jevtić prvi je glumac muškarac u 85 godina dugoj istoriji Nušićeve komedije koji je tumačio Živku Popović. Raskošni Jevtićev talenat nije ostao nezapažen, pa je na 59. Sterijinom pozorju tumačeći Živku dobio nagradu za glumačku bravuru Kompanije Novosti “Zoran Radmilović”.
I glumačka nagrada Udruženja dramskih umetnika Srbije „Ljubinka Bobić” pripala mu je za ulogu Rodžera/Garija u predstavi „Iza kulisa”. Jevtić je četvrti laureat, posle Jelisavete Seke Sablić, Anite Mančić i Daniela Siča.
* Sa čim ste se sve suočili prihvativši ulogu žene u sredini koja teško prihvata takve promene?
- Morao sam da se suočim za umetničkom zatvorenošću i primitivizmom. A neprijatnosti bi imali i u Francuskoj, u kojoj se pre 10 godina završio poslednji rat, jedan u nizu. Ovo je njiva plodna za bujanje primitivizma, ali ovde cveta i divno cveće. Ova zemlja ima divnih ljudi, naša mladost je pametna, to su pravi mladi evropski građani.
* Kako ste se snašli u štiklama?
- Nije bilo lako. Mnogo sam kilometara prešao u potpeticama visokim osam centimetara, u salama koje su kao male piste za helikoptere. Trebalo je govorom tela oslikati karaktere i stav i pokrete koji vas čine nekim bićem. Vežbali smo po nekoliko sati dnevno.
* Složićete se sa rečima Bertolda Brehta da „Umetnost nije ogledalo koje odražava stvarnost, već čekić kojim se stvarnost oblikuje”?
- Umetnost jeste ogledalo koje odražava stvarnost, a umetnik ga čekićem oblikuje. Ako vi obrađujete neku temu iz prošlosti samo u stvarnosti mora da vas interesuje. Šta god da radite vi postojite samo u ovom trenutku i vi ste važni samo onim ljudima koji vas sada gledaju jer su to su ljudi koji s vama dele ovaj život, muke, probleme, tegobe, radosti. Mi druga vremena ne poznajemo, nismo u njima živeli, samim tim prošlost treba da nas se tiče toliko koliko može da utiče na našu sadašnjost.
* U svet filma ušli ste sa četiri godine u rodnom Mladenovcu?
- Iz Mladenovca sam otišao kada sam imao 18 godina, sad imam 36, tako da polovinu života živim u Beogradu koga osećam kao moj dom. U obdaništu su me izabrali da igram u filmu ”Kvo vadis” koji je sniman u italijansko francuskoj koprodukciji. Tada sam prvi put stao pred kamere kao rob Cezarove žene. I posle sam se ceo život bavio glumom. Skoro pa ću u penziju. (smeh)
* Šta dominira u sećanju na detinjstvo?
- Prvo se setim bake, braće od tetke i ujaka, Nemanje i Milana. Imali smo divno detinjstvo. Odrastao sam u prirodi što je veoma važno za dete. I danas često bežim u prirodu, u tišinu, na reku, u šumu, u park. Ljudi bi morali da odvoje jedno parče dana samo za bavljenje prirodom i slušanje tišine.
* Poznati ste i kao borac za prava ugroženih?
- Po kućnom vaspitanju i vremenu ideologije jednakosti i pravde u kome sam odrastao, svi ljudi bi morali da imaju ista prava. Uticaj koji imam ulažem za dobrobit svih ugroženih. Takav sam bio u detinjstvu, takav sam danas, takav ću verovatno umreti i ponosan sam zbog toga. Imati empatiju za drugog čoveka znači izgrađivati sebe kao bolje i lepše biće. Pomagati drugim ljudima je bezgranična sreća i radost. Svaka borba kao i ta, nije laka, primitivizam kao i svaki drugi korov buja mnogo brže i jače i otpornije od nekog negovanog cveća. Boli me kako se samo u nekim tragičnim situacijama setimo sopstvene ljudskosti i drugih ljudi, a onda ih potpuno zaboravljamo.
* Možete li nam otkriti deo suštine vašeg bića?
- Ne bih umeo da živim bez ljubavi. Treba mi mnogo ljubavi i mnogo je tražim i od prijatelja i u emotivnim vezama. Umem i da pružim ljubav. Kada naučite da dajete ljubav, osetićete nemerljivu radost.
* Da li je teško pronaći drugu polovinu duše?
- Nije, ako ste dovoljno otvoreni. U stvari, to je individualno i sve u životu što treba da dobijemo, mi to dobijemo ili izgubimo ako treba.
* Zaljubljeni?
- Neću ništa da vam pričam o svom privatnom životu, to je moja oaza.
* Bavite li se sportom?
- Više sam ljubitelj prirode i odmaranja i čitanja u prirodi. Ali vozim bicikl, šetam, ponekad trčim.
* Kad kažete da vam u danu nedostaju tri sata, čime biste ih popunili?
- Volim da radim sa drvetom, da rezbarim, pravim deliće nameštaja, da ga prepravljam, da odslikavam stvari. Ali kako sam u punoj stvaralačkoj i životnoj snazi, u ovom tenutku sam izuzetno posvećen pozorištu i filmu, tako da mi prosto ne ostaje vreme za sve.
* Imate li poroke?
- Imam trenutke kada iz sopstvene slabosti i preopterećenosti pobegnem u neki porok, ali u biti volim život i sebe. I umem da se iz toga isčupam, to je prosto treniranje ličnosti, karaktera i snage.
* Gde ćete na odmor?
- Idem u Dominikansku Republiku i to sam se častio od nagrade za „Gospođu ministarku”. Posetiću svog najboljeg prijatelja iz detinjstva koji tamo živi sa porodicom.
Profesionalac
Bravuroznom glumom Goran Jevtić osvojio je publiku posle izuzetnog uspeha filmova „Mi nismo anđeli”, „Sveti Georgije ubiva aždahu”, „Parada”... Pored velikog platna, ovaj glumac prosto mami uzdahe i na pozorišnim daskama. „Okamenjeni princ”, „Romeo i Julija”, „Hitler i Hitler”, „Zli dusi”, „Ledeni svici”... samo su deo velikog glumačkog rada ovog glumca.
Prvi obrok - semenke
* Predstave koje traju više sati iscrpljuju vas fizički i emotivno. Čime nadoknađujete energiju?
- Prvi moj obrok je od samlevenih semenki koje imaju puno antioksidanasa i čaša tople vode sa isceđenim limunom. Po podne volim da jedem voće, mnogo povrća. Integralni pirinič, bez ičega, ili sa malo meda, izbacuje tečnost iz organizma, kao i zeleni čaj. Treba da što više jedemo presno. Već dugo jedem presan spanać, i često zeleno povrće blendiram sa crvenim. Kad se naviknete, može da bude mnogo ukusno. Uz higijenu mentalnog i duhovnog bića, hrana je stub na kojem postojimo.
Željka Radulović |
|
|
|
|