|
 |
|
Od ljudi i stresa bežim u rad
|
|
dr Jasmina Ahmetagić, Foto: Petar Milošević
|
Široki osmeh i tople oči dr Jasmine Ahmetagić u prvom kontaktu uverili su nas da nije ni blizu stroge profesorke univerziteta i književne kritičarke koja se, kažu, ne uklapa u postojeći kritičarski milje. U njenom stanu u Zemunu, gde kako kaže, živi za velika dela, caruju knjige. Sa 43 godine objavila je devet knjiga (deseta je u štampi), a poslednja „Knjiga o Dostojevskom” u izdanju „Derete” bila je jedan od povoda da je pitamo da li je ovom knjigom pomirila dve najveće strasti, psihologiju i književnost?
- Književnost i psihologija imaju mnogo zajedničkog, od motiva, preko karaktera do glavnih tema čovekovog života... Ne mirim te dve oblasti, nisam ih ja povezala, one su direktno povezane. Nailazim na komentare da je „Knjiga o Dostojevskom” psihokritika, psihološki metod, a to nije tačno. Analizirala sam dela koja nisu sasvim magistralni tok opusa Dostojevskog: romane „Zapisi iz podzemlja” i „Dvojnik”, zatim pripovetke „Krotka” i „Gazdarica”. Čovek iz književnosti je mnogo zanimljiviji od stvarnog za psihološku analizu. Dok sam bila mlađa razmišljala sam da psihijatar ne bira svoje pacijente, oni dolaze sa raznim problemima i klišeima, a u književnosti ja biram kim ću da se bavim, kojom vrstom problema. Junak knjige je daleko podatniji analizi od stvarnog čoveka, jer sve što o njemu treba da znamo, u knjizi je. Naravno, neću da poreknem da je čovekova složenost važna.
Šta bi genijalni psihijatar Dostojevski rekao o nama?
- Nisu Rusi o kojima je pisao bili u bilo čemu spektakularni. Govoreći o njima, govorio je i o nama, i o univerzalnim temama. U njegovim romanima možemo da vidimo poremećene načine voljenja i narcističku kulturu i sve moguće vidove gordosti. Njegovi junaci ne znaju da vole, imaju problem sa gordošću. To je Dostojevski prepoznao kao antropološku činjenicu i ona je danas u našem vremenu epohalno važna. U modernom dobu je eskalirala. Ne može da se voli neko drugi zbog gordosti, oholosti, odsustva empatije. To su univezalne osobine čoveka u svakom vremenu.
Njegovo pitanje „kako voleti” uvek je aktuelno?
- Osnovni problem njegovog dela može se sagledati i kao ogrešenje o ljubav. Čovek čezne za ljubavlju, ali je preduslov zrelog partnerskog odnosa sazrevanje. Najčešće varijante ljubavi su brzi brak u ranoj mladosti, pa brzi razvod ili nalaženje partnera koji treba da zakrpi neku našu prazninu. Ljubav je moguća samo između dve zrele kompletne ličnosti. Čovek je okrenut svemu što može da mu kompenzuje osećanje lične bezvrednosti, bilo novcem, markiranim stvarima ili partnerom koji će pokrpiti praznine u njegovom razvoju. Mnogo ljudi živi u toj vrsti samoobmane. Suština je da pre nego što nađemo pravog mi moramo da budemo pravi u svakom smislu.
Usamljenost kao da se utemeljila?
- Mnogi ljudi žive sami u braku. Najtužnija samoća koja postoji je samoća udvoje u kojoj čovek priznaje svoju potpunu mentalnu i emotivnu impotenciju. Samoća je tada upadljiva, gorka, teška. Biti sam sa sobom, a pri tom imati sposobnost da razvijaš veze sa prijateljima, rođacima, književnošću, filozofijom, velikim piscima, znači imati bogat život. Biti sam i biti usamljen nije isto. Svako zdravo ljudsko biće želi ljubav, ali ko nije sposoban da pruži, nema tog partnera koji može da zadovolji njegove emotivne potrebe.
Opišite nam kako izgleda vaš „dupli život”?
- (Smeh.) Veliki romani u koje uronim omogućavaju mi da napravim otklon od svakodnevice. Stvarnost me ne zadovoljava, jer je trivijalna, ispražnjena, lišena dubine i intenziteta. Za velike doživljaje moram da uđem u književnost. Kada sam bila mlada nikada mi žurke nisu bile interesantne, ni izlasci. To mi je sve bilo prazno, jer je bilo na nivou događaja, a malo na nivou doživljaja.
Kažu da ste hrabra, slobodoumna, obrazovana, inteligentna i lepa. Šta je najbliže vašoj ličnosti?
- Ja najbolje mogu da kažem kakva sam. Drugi me vide u odnosu na neku situaciju, a čovek iznutra zna da li je hrabar da sagleda neku svoju manu koja mu kvari odnose sa ljudima, da sebe potpuno raskrinka. Hrabra sam da kažem što mislim, ali i da raskrinkam sebe, jer smem da se potpuno ogolim pred drugim čovekom, da kažem potpunu istinu o sebi, da izložim sve svoje slabosti, a to većina ne radi.
Kad se potpuno otvorite, imate li bojazni da će da vas rane?
- To se dešava. Kada se otkrijemo drugom čoveku, može da to zloupotrebi, jer smo tada ranjivi i otkrili smo slabe tačke. Nije me sprečila ranjivost da se i dalje otvaram, nego osećanje da nemam pravog sagovornika. Drugi ljudi ne razumeju, ili im nije bitno ono što preživljavam, i čovek se prosto povuče i ne izrazi se, jer zapravo nema kome.
Po uzoru na Sokratove reči „Uvek sam sam, jedino tad imam dostojnog sagovornika”?
- Nisam uvek sama, ali pažljivo biram prijatelje i mnogo mi u životu znače. Sa njima mogu baš sve da podelim. Nema glume, ne moram da budem lepa, hrabra i inteligentna. Mogu da budem slaba, mogu da budem poražena, da dugo plačem. Kad ste srećni, za vas se svi kače, naći ćete puno prijatelja. A kad ste nesrećni od vas beže. Prijatelji su za sve životne situacije, a naročito mi je drago da ih imam kad mi je loše.
Da li volite prirodu?
- Ogroman je broj ponuda da provedete vikend u prirodi i to je postalo veoma ekskluzivno. To znači da smo se mi toliko udaljili od prirode da treba neko da nam ponudi parče prirode. Samo fizičko izdvajanje znači da smo svoju izvornu prirodu porekli. Mi smo komformisti, a život u prirodi zahteva da ne moram svako jutro pred ogledalo da namestim frizuru, našminkam se i sredim. Već od toga neće mnogi da odustanu. Život u prirodi nije lak. Lepo je prošetati kroz prirodu, ali prava priroda je nešto drugo. Većina je od toga odvojena prilično.
Čega se plašite?
- Volim životinje, ali ih se plašim. Kad bih se zatekla noću u prirodnom pejzažu okružena svim tim zvucima, bilo bi me strah, a to govori koliko sam odvojena od prirode.
A loših ljudi?
- Oni su najštetniji, ali se ne plašim, jer sam na njih navikla i moje iskustvo sa njima je veliko. Loše iskustvo sa životinjama ne postoji i to je iracionalan strah, možda nasleđen od predaka.
Šta vas baš obraduje?
- Najviše me raduje trogodišnja Hana, kćerka mojih prijatelja. Ona je najvažnije biće u mom svemiru otkako se rodila i ne postoji stvorenje koje može brže da mi promeni rasploženje.
A rastuži?
- Rastužujem se svakodnevno, nad pojedinačnom ljudskom nesrećom, ali i kolektivnom, npr. pretužna mi je činjenica da pripadamo Trećem svetu i da su nam izbori i zamasi ograničeni. Rastužuje me ljudska glupost, kad neko želi zauvek da ostane u istim, najčešće komformističkim uverenjima. Rastužuje me aktuelna nesreća u Srbiji, ne mogu da je prevedem u reči sada, previše ja aktuelna.
Šta trenutno čitate i pišete?
- Evo dovršila sam sabrana dela Bore Stankovića, trenutno o tome pišem. Završila sam „Šarlot” Dilana Tomasa, pre je nisam čitala.
Gde pronalazite ventil za stres?
- Kada bežim od stresa i od ljudi, bežim u rad. To je za mene prostor stabilnosti. Iako je u meni sve uzavrelo dok pišem, smiruje me, a u načinu pisanja se vidi koliko si fokusiran i sabran. Dešavalo se da me boli glava, ali kad počnem da radim, bol prestaje.
Idem i na jogu već 10 godina. Volim da šetam kilometrima bez pauze.
Koliko je neostvarenih želja?
- Mnogo je neostvarenih želja satkano u 43 godine, što znači da mi moj posao i moja zemlja nisu omogućili da ih svojim sredstvima ispunim. S druge strane, neostvarene želje znače da sam živa i da želim, jer se ljudi gase onda kada prestanu da žele, postaju psihološki mrtvi. Volela bih da otputujem na Tibet. Pamtim trenutke sa putovanja, ne destinacije kao takve. Zauvek mi se urezalo u sećanje osećanje samosvesti koje sam doživela na nekom vidikovcu na Durmitoru.
Koliko književno vrede bestseleri koje danas piše ko stigne?
- Beograd je veliki grad i šta god ponudite naći ćete dovoljan broj budala da se tome divi. Neka pišu šta god hoće, to u književnom smislu ne vredi, a oni će naći one koji će ih voleti. Mogu da grade sliku o sebi da je to zaista vredno, čim ih toliko ljudi čita. Bestseler znači da neku knjigu voli masa, ali to nikad neće biti visoka književnost.
Verujete li u klasičnu ili alternativnu medicinu?
- Moje iskustvo sa medicinom je ogromno, jer sam od 2007. godine bila prinuđena da istražujem mnoge puteve lečenja. Pročitala sam i mnogo knjiga o ishrani i zaključila da je od svega pomalo najbolje. Toliki fokus na ishranu pokazao je da je to zaista važan problem i da čovek može da utiče svojim izborima. Ali, nisam za isključivost. Zdravlje je kao novac, postaje mnogo važno kada ga nemate. U suštini pazim na ishranu, jedem povrće, voće, ribu, ali tu i tamo dozvolim neke ekscese, jer smatram da nije zdravo kad čovek jede samo zdravo.
Željka Radulović |
|
|
|
Za "Bilje i zdravlje" (broj 264) govore:
Ivan Zeljković, TV voditelj
Dr Jasmina Ahmetagić, pisac
Aktuelno
Trave kao biznis
Bilje bere dolare
Fitoterapija
Prirodna apoteka
Ni nana ne prija uvek
Bagrem, timijan...
Pročistite bronhije
Amazonska smola
Zmajeva krv pravo čudo
Zova
Miriše i leči
Alternativa
26 Srećologija
Kad ne ide, okreni naopačke
Odrinacija
Otok nogu
Slabe vene ili bolesno srce
Paradontopatije
Bez zuba zbog nemara i besparice
Helikobakterija
Sonda nije neizbežna
Deca
Privikavanje na vrtić
Ni suza posle dve nedelje
Lečenje razrokosti
Laser da ili ne
Ishrana
Recepti
Sve što treba grupi "B"
Hrana i koagulacija
Diriguje vitamin K
Mlečni proizvodi
Zdravo sve što kisi
Nega
Protiv celulita
Kubanke se leče ananasom
Botoks za kosu
Sjajna kao svila
Psihologija
Emocionalni incest
Ne vežite dete za sebe!
Reportaža
Morsko kopito na stolu
Trendovi
Tatu na rate
Rekreacija
Kapuera - što da ne?
POKLON
Vikend za dvoje u "Vili Mitić"
|