|
 |
|
Disleksija
Ordinacija... |
|
Thinkstock
|
Tek kad dete pođe u školu mogu da se otkriju i neke, do tada, nevidljive smetnje u razvoju. Među njima je i značajno neslaganje između stvarnog i očekivanog nivoa čitanja u odnosu na uzrast ili disleksija. Procenjuje se da ovaj poremećaj ima 4 do 15 odsto dece i da se češće javlja dečacima. Prema nekim istraživanjima disleksija je nasledna u 85 odsto slučajeva, mada, postoje i drugi uzroci, tako da ne mogu sve teškoće kad je o čitanju reč da se pripišu disleksiji.
- Da bi se postavila dijagnoza disleksije inteligencija detata mora da bude 90 ili više od toga i najmanje osamnaest meseci ispod stvarnog uzrasta, da je njegova sposobnosti čitanja ispod očekivanog nivoa za njegov uzrast, dok uslovi života i rada u kući i školi moraju da zadovolje bar minimalne zahteve – objašnjava prof.dr Slavica Golubović, redovni profesor Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu. - Najčešće se otkrije kad dete nije u stanju da uči da čita i piše kao vršnjaci, mada može da se primeti i ranije. Disleksiju često prate disgrafija (smetnje u pisanju), diskalkulija (smetnje u računanju), dispraksija (poremećaj koordinacije pokreta)...
Deca sa disleksijom i disgrafijom mogu da imaju smetnje da savladaju i gradivo iz matematike jer brojeve pišu kao u ogledalu, remete oblik geometrijskih figura (često su "uže" u svakom uglu), ne dovršavaju crtanje figure (linija ostaje otvorena), imaju problem da reprodukuju zapamćene figure i likove. Osim toga prave proceduralne greške u pismenim radovima, zadatke na dnu stranice rešavaju mnogo lošije nego na vrhu, zapisuju jedno a čitaju nešto drugo, imaju problem da reše zadatke koji zahtevaju manipulisanje sitnim predmetima (greške u brojanju u početnoj fazi učenja aritmetike) kao i u razvrstavanju predmeta prema obliku, veličini, boji...
- Osobe sa disleksijom ne čuju ono što čitaju, ako ne čitaju naglas (jer ne vode unutrašnji monolog), umesto toga oni stvaraju mentalne slike tako što dodaju značenje ili sliku značenja svake nove reči kada se ona pojavi – ističe prof.dr Golubović. - Postoji veći broj kompenzatornih ponašanja, obrazaca i takozvanih mentalnih trikova koje dete ili neko sa disleksijom može da koristi kao prislino rešenje koje usporava sposobnost učenja. To su pevanje "abecedne pesme" naglas ili u sebi, ekstremna koncentracija tokom čitanja, učenje napamet, izgovaranje svakog slova svake reči, neobični položaji i pokreti tela... Osim toga neki mogu da kombinuju sve simptome i ponašanja, dok drugi mogu da budu potpuno odsutni.
Disleksija se ne leči, već se tretmanom postiže da dete redukuje simptome, ovlada kompenzacionim tehnikama i nauči da živi sa disleksijom. Treba naglasiti i da disleksija ima i pozitivne strane, kao što su sposobnost doživljavanja zamišljenog kao stvarnog, veća sklonost neverbalnom razmišljanju pomoću slika uz malo ili bez ikakvog unutrašnjeg monologa, sposobnost svesnog trodimenzionalnog posmatranja slika i kretanja oko njih u mentalnom prostoru. Oni su i jako su radoznali, uglavnom razmišljaju u slikama a ne rečima, veoma su oštroumni i imaju izuzetno razvijenu intuiciju, razmišljaju i opažaju višedimenzionalno, misao mogu da dožive kao stvarnost i imaju izuzetno razvijenu maštu.
Savet roditeljima
Dozvolite detetu da:
* koristi pribor za pisanje koji mu najviše odgovara
* koristi papir i/ili olovke u različitim bojama
* piše onako kako mu je lakše (pisano ili štampano)
* koristi sveske sa proredom linija po sopstvenom izboru da bi održalo red/horizontalni pravac (neka deca pišu sitno da bi maskirala neurednost ili greške u izgovaranju slovo po slovo)
* ako pisanje (grafomotorika) i kucanje na tastaturi predstavljaju detetu izuzetan napor onda bi trebalo da mu se omogući da koristi program za prepoznavanje glasa.
POZNATI
Poznate ličnost koje su imale disleksiju su Leonardo da Vinči, Hans Kristijan Andersen, Aleksandar Grejemm Bel, Albert Ajnštajn, Nelson Rokfeler, Vinston Čerčil, Volt Dizni...
"Nisu oni svi bili geniji uprkos disleksiji, nego zbog nje", čuvena je rečenica Ronalda Dejvisa koji naglašava da disleksija neće od svakog disleksičara da stvori genija, ali je za samopoštovanje svih disleksičara dobro da znaju da njihovi umovi rade na isti način kao i umovi genija, kao i da to što imaju smetnje u čitanju, pisanju, izgovaranju glasova i reči ili matematici ne znači da su "tupi" i "glupi", već da isti mentalni procesi koji proizvode genija mogu da proizvedu i te smetnje.
B. Laćarak |
|
|
|
|