|
 |
|
Sindrom praznog gnezda
|
|
Porodica na okupu
|
Piše: B.L.
Danas su još bebe koje puze, sutra već voze skutere i automobile, a onda, iznenada postaju zrele osobe. Doba dečjeg odrastanja brzo prođe, pa mnogi roditelji nespremni dočekaju tu veliku promenu koja se dešava unutar porodice. Kao što ptići izleću iz gnezda kada nauče da lete, tako i deca teže da se osamostale kada dovoljno sazreju za to. Od načina koliko brzo mogu da se prilagode promenama, zavisi i budući odnos roditelja i dece.
- Normalno je da deca, kada stasaju za to, odlaze od kuće – objašnjava Ljiljana Filipović, psiholog, porodični psihoterapeut. - U zapadnoevropskim društvima deca odlaze od kuće veoma rano, najkasnije sa napunjenih 18 godina, ali i ranije, zbog daljeg školovanja. To se kod nas dešava sa decom iz seoskih sredina koja se odvajaju od roditelja u 15 - oj godini, kada krenu u srednju školu. Istraživanja su pokazala da su deca koja se rano osamostaljuju daleko uspešnija u pogledu svakodnevne organizacije života, i uopšteno brže sazrevaju, i emocionalno i socijalno.
Deca koja odrastaju u gradu ostaju sa roditeljima najčešće dok ne završe fakultet, do 24-25 godine. Većina se ni tada ne osamostaljuje, najčešće zbog loše ekonomske situacije. Sa druge strane ima i onih koji mogu da se odvoje, ali to ne čine iz nekog hira ili trenda i to, upozoravaju stručnjaci, nije dobro za decu.
- Istovremeno sa procesom sazrevanja u adolescenciji, kada tinejdžeri traže sebe i modele za identifikaciju, teče i proces odvajanja i osamostaljivanja od roditelja, oslanjanja na sebe. Ovo psihološko odvajanje trebalo bi da se završi zajedno sa periodom adolescencije, oko 24. godine, ali ova granica je individualna i razlikuje se od deteta do deteta. Nažalost, ima roditelja koji taj proces ne podržavaju, posesivni su i prezaštićuju decu, koja i kada odrastu ostaju potpuno nesamostalna i zavisna od roditelja.
Svakako da osamostaljivanje dece i njihov odlazak od kuće donosi veliki preokret u životima roditelja. Nisu retki oni koji tada dožive takozvani sindrom praznog gnezda.
- Ako je porodica stabilna i funkcionalna, a roditelji nisu fokusirani isključivo na ulogu majke i oca, već neguju partnerski odnos i inetresovanja paralelno sa roditeljstvom, ne doživljavaju tako veliki šok kada deca odu, jer nastvaljaju da funkcionišu dobro kao partneri. Ali, ukoliko su bili zajedno samo zbog roditeljstva, a partnerski odnos nije uopšte funkcionisao ili je bio konfliktan, kada deca odu, oni ostaju upućeni jedno na drugo i nastaje neprijatna, traumatična situacija. Njihov život bez dece postaje prazan, bez sadržaja, oni ne znaju o čemu da pričaju, osećaju se loše. Najčešće tada trče za decom, pokušavaju da ih vrate nazad u porodicu, da ih guše. To su oni roditelji koji zovu nekoliko puta na dan, nabacuju deci osećaj krivice ako im se nisu javili i to može tako da traje dok su živi roditelji.
Takav odnos kasnije negativno utiče na brakove te dece, koja iako su već odrasla, ostaju u ulozi deteta do kraja života. Ne umeju da se iščupaju, neki čak ne umeju da kažu ne roditeljima, da postave granice.
- Tada treba da se obrnu uloge, da deca roditeljima postave granice. Moraju jasno i glasno da kažu šta im je prioritet u životu, njihova porodica, posao, ili neki drugi zacrtani ciljevi, i da roditelji više nisu na prvom mestu i da moraju da sačekaju. Problem je što neki ne umeju da postave takve granice i onda “pucaju”.
Da bi se predupredio sindrom praznog gnezda roditelji moraju da nađu sebi smisao života kada deca odu. To znači da bi trebalo da se vrate interesovanjima koja su zaboravili i zanemarili, da se podsete šta ih je to u mladosti interesovalo, pre nego što su postali roditelji. Takođe bi trebalo da ponovo izgrade socijalnu mrežu, nezavisnu od roditeljstva, da se uključe na sportske aktivnosti, kurseve, odlaze na kratka putovanja, organizuju vikende. Ako supružnici više nemaju zajednička interesovanja, onda svako za sebe treba da se potrudi da nastavi život dalje, da pronađe izvor zadovoljstva i tada neće pritiskati decu.
- To uopšte nije jednostavno da se uradi, jer se takvi roditelji ne osećaju do kraja zadovoljni ukoliko ne uključuju decu često u život. Svi ponuđeni sadržaji nisu dovoljni. Kada dobiju savet da se okrenu sebi, ne prihvataju ga, neće da se potrude jer žele da drže decu u ropstvu i dalje. Ako žele da to zaustave na vreme deca moraju da budu odlučna i da roditeljima bez odlaganja postave granice. Jasno i do kraja moraju da definišu sve što može da bude sporno u daljim odnosima, od viđanja unučića, uplitanja u njihovo vaspitanje, do mešanja u brak i odluke. Na primer: “Možemo da čujemo savet, ali je na nama da odlučimo šta ćemo od toga da prihvatimo, a šta ne. Mi ćemo da napravimo konačan izbor”.
Savet: Deca koja imaju bračne drugove treba nasamo da raygovaraju sa svojim roditeljima. U suprotnom, roditelji mogu da misle da ga je supružnik nagovorio na to, što će samo da dolije ulje na vatru nesporazuma.
Robovi unučića
- U zapadnim civilizacijama dede i babe nemaju tako zahtevnu ulogu, kao što je imaju kod nas – kaže Ljiljana Filipović, psiholog. - Oni su ovde nekada robovi unučića, podrazumeva se da imaju obavezu oko njih i samim tim mogu da se mešaju u porodične odnose sina ili ćerke. U drugim zemljama oni vode svoj život, putuju, a deci prepuštaju da se brinu o deci. Oni nisu obavezni da odgajaju unuke, već povremeno odlaze u goste jedni kod drugih, poigraju se i onda ponovo svako nastavlja svojim putem. Iako izgleda otuđeniji, takav odnos je zdraviji.
|
|
|
|
Lečenje biljem:
Nana čistač bez mana
Kivi hrani i neguje
Zima i bolesti
Rukavice
čuvaju srce
Fitoterapija
Melemi iz Pive
-Ženski alkoholizam
Depresija puni čašu
Alternativa
Lečenje po tipu ličnosti
Srce
Šta ne prija i ubija
Magnezijum hlorid
Svima treba, čudo nije
Glaukom
Oprezno sa lekovima
Izgled i stres
Napetost pravi bore
Novo u Srbiji
Filozof - savetnik za život
Urinarne infekcije
Kad pecka-kod lekara
Lipomi
Bezopasni čvorići
Ishrana
A sad lagano...
Posle praznika
Dijeta sa agrumima
|