|
 |
|
Bata: Nisam dobro, odlično sam!
|
|
Foto: Vojislav Danilov
|
Piše:Jelena Matijević
Nisam dobro, odlično sam - ovako nam je, uz širok osmeh i u osobenom stilu, odgovorio na pitanjeo zdravlju jedan od najgledanijih svetskih glumaca Velimir Bata Živojinović, velikan srpskog i jugoslovenskog glumišta. Otkad je 1956. godine obuo "Cipelice na asfaltu" i tri godine kasnije ušao u "Vlak bez voznog reda", nizao je nezaboravne filmske uloge, ali i mnogobrojna glumačka i društvena priznanja i nagrade. Najveća je, ipak, narodna titula "Bata legenda" koja blista decenijama i koju brižno čuvaju generacije gledalaca.
Vedar, nasmejan, uvek spreman za šalu, dočekao nas je u omiljenom beogradskom restoranu ali i iznenadio kada je rekao da mu se, kao i prvi put - zbog povrede nožnih prstiju na snimanju – ozbiljna bolest vratila. Ali, kod kubanskih lekara, ovaj put, ne planira da ide.
- Mislim da nema potrebe. Lek imam, znam kako se koristi i svakodnevno slušam savete naših lekara kad odem na terapiju u hiperbaričnu komoru. Kad uzmem još u obzir da živim u hiperbaričnoj komori na Kosmaju i na Zlatiboru, verujem da će sve biti u redu. I, naravno, ne pušim, a kad se ponekad nakašljem nije od pušenja, nego od duvana!
* Zašto ste, prvi put odlučili da gangrenu lečite na Kubi?
- Ćerka Jelena živi na Kubi i javila mi je da jedan kubanski lekar, profesor Montekin, ima vakcinu za lečenje gangrene. Odmah sam otišao, upoznao ga, ali on 20 dana nije hteo da potvrdi da li će mi dati vakcinu ili ne. Pitali smo ga zašto se dvoumi i saznali da ne želi da rizikuje da mi da lek koji je probao samo na životinjama. Ali, kad mu je Jelena rekla: "Tatu ionako u Srbiji zovu Bata životinja", profesor je odlučio da prvi put vakcinu isproba na ljudima. Dao mi je jednog ponedeljka, a u četvrtak sam, bez bilo kakvih neželjenih pojava i bolova, u Beogradu bio potpuno zdrav, iako je gangrena "galopirala".
* O moći kubanske medicine mnogo se govori, a Vi ste se uverili.
- Kubanci imaju lekove za sve vrste karcinoma, kao i za neke teške bolesti, osim za drugu fazu tuberkuloze. O tim lekovima, međutim, ne govore mnogo i daju ih uglavnom prijateljima. Profesor Montekin je nedavno izlečio i venecuelanskog predsednika Uga Čaveza. Ali, posle mog izlečenja, svakodnevno me zove mnogo naših obolelih koji se raspituju o leku i mogućnostima lečenja na Kubi. Srećan sam što sam pomogao i što pomažem stotinama obolelih, ne samo od gangrene, da odu na Kubu i izleče se. Pronašao sam način kako da ih put košta mnogo jeftinije, a donedavno Kubanci Srbima nisu ni lek naplaćivali. Evo, nedavno su mi se posle izlečenja karcinoma, javile dve slikarke. Zdrave, lepe, vesele. Ima li veće sreće za čoveka nego kad vidi da je drugima pomogao da ozdrave?
* Lečeći se na Kubi spoznali ste snagu narodne medicine. Da li ste ikada primenjivali preparate lekovitog bilja?
- Nisam. Ali znam da ima delotvornih lekovitih trava, kao što znam kojima ne bi trebalo da se lečim.
* Na primer?
- Bunikom, jer je čista droga. Ne znam nikog da je uzima, osim mene!
* Jesu li kubanski lekari znali da leče Valtera?
- Nisam imao poseban tretman, jer nisam ležao u bolnici. Ne znam da li su i koliko gledali filmove u kojima sam igrao, ali sam od profesora Montekina saznao o Srbima nešto što ranije nisam znao.
* Šta?
- Kad mi je dao vakcinu rekao je: "Vi Srbi ste vrlo neobičan narod, imate lekove protiv svih poznatih bolesti a ne znate da ih imate i koristite". Ubeđivao sam ga da imamo ozbiljne, vrhunske lekare, naučnike, stručnjake, a on kaže: "Ne, vaš narod ima a ne vaši naučnici". Onda mi je objasnio da su u Prvom svetskom ratu srpski seljaci lečili ranjenike, naročito obolele od gangrene. Gajili su takozvane bele crve koji se hrane samo trulim tkivom. Stavljali su ih na rane i sklanjali kad se ispod rana pojavi zdravo tkivo. Montekin je izolovao esenciju belih crva i napravio uspešnu vakcinu protiv gangrene, a mi smo lek, negde u međuvremenu, izgubili!
* Da li je istina da profesor Montekin ima lek za dugovečnost?
- Jeste, ali u mom slučaju ta vakcina ima dve falinke. Prva je što bi me zadržala u godinama u kojima sam sada, a to baš i nije idealno. Drugi problem je s kim bih živeo 200-300 godina?!?
* Jeste li optimista?
- To znači biti nerealan. Nisam ni optimista ni pesimista. Proživljavam udarce kao nešto trenutno. I dosad sam bio u pravu, jer sve prođe. Bilo kako da se završi, ali prođe! Važno je postavljati ostvarive ciljeve, mada je u ljudskoj prirodi da stalno želi bolje i koliko god da ima uvek mu treba još.
* Verujete li ljudima, kakvo Vam je iskustvo?
- Vrlo loše. Bilo je kriza u glumačkom poslu i uvek sam se trudio da uradim nešto za "opštu stvar". U jednom trenutku situacija u Srbiji je bila takva da su glumci postali pecaroši. Odu na Savu i Dunav pa šta upecaju, to će da jedu. I zdušno sam im pomagao, a oni kojima sam najviše pomagao proglasili su me srpskim i jugoslovenskim Frenkom Sinatrom, jer, navodno, odlučujem ko će šta da radi. Od tada nemam prijatelja!
* To je teško.
- Nije. Nisam usamljenik, ali sad mi je dovoljno da odem na Kosmaj i uživam.
* Gde Vam je dom, u Beogradu ili u Koraćici?
- Nemerljivo je to, nije isto. U Koraćici je lepše, bolje...
* Kako izgleda jedan Vaš običan dan u Beogradu?
- Planirano neplaniran. Ne mogu ništa da planiram, sve je unapred isplanirano. Kad nisam na snimanju čitam scenarije, jer želim da budem u toku svega šta se događa na filmu.
* Koliko i kako je porodica "trpela" Vaše uspehe?
- Trpela je a, možda i danas, trpi. Kada smo snimali "Neretvu", praktično, godinu i po nisam bio kod kuće. Kad sam se vratio ćerka je rekla: "Mama, došao je čika Bata". Kao i većina onih koji se bave javnim poslom želeo sam svoje mesto, ja konkretno u glumi. Sad vidim da je to bilo preterivanje. Nisam gledao da li zbog mog posla neko trpi, ali shvatio sam, kao mlađi starac, da sam nanosio štetu najbližima. Ne znam kako se deca pripremaju za obdanište, školu, studiranje, jer nisam bio prisutan. I, evo, ponovo sam u sličnoj situaciji. Imam šestoro unučadi. Troje viđam retko već pet godina, a troje ne viđam skoro deset godina. Pravo zadovoljstvo je bilo kada se jedna unuka posle 10 godina vratila sa Kube da školovanje nastavi u Srbiji. Ovih dana je na ekskurziji, prilagođava se, vidim da je biće puno vrlina. Ali, sad ne mogu sve odjedanput da shvatim, jer nisam imao zadovoljstvo da ih pratim kako rastu, nego mi stižu "gotovi" ljudi.
* Ipak, uživanje je biti deda!
Neizmerno! Miran sam kad znam da su zdravi i na svom mestu. Odlično je i kad nam dođu jedno po jedno, ali kad su svi istovremeno, kao da prođe cunami. To ni Lula ne može da izdrži!
* Supruga je dakle najveća i najsigurnija podrška?
- Bila je i jeste.
* Koja je tajna formula braka koji traje više od pola veka?
- Kad je Lulu jedan prijatelj pitao kako je sa mnom izdržala gotovo 60 godina, rekla je da "Nikada nije verovala svojim očima". Šta - ne znam! Svaki dan se svađamo, ali svađa ima meru. Od buđenja do jedan-dva sve je fantastično, a kad se malo opasuljiš, vidiš da nije sve kako izgleda. Svađa počne zbog beznačajnih stvari, a završava se čuvenim pitanjem i kontrapitanjem: "Šta ti radiš?" Tako je od početka do danas. Pola mazi, pola gazi!
* Ko prvi popusti?
- Oboje, nekako istovremeno. Važno je da sve prođe bez posledica i za porodicu i za nas.
* Koju hranu volite?
- Ne volim pečenje i meso s roštilja, a ostalo samo Lula zna. Kuva kao san. I sve što "zakuva" jedem sa slašću, ništa ne mogu da izdvojim. Oni koji su ručali kod nas kažu da pravi najbolju gibanicu, prosto je čudesna.
* Šta bi ste poručili našim čitaocima?
- Da ne nose crne misli, jer će svaki dan da im bude sve teži. Negativno razmišljanje je naporno. Život je takav da se svaki dan događaju loše i dobre stvari, ali neka sagledaju gde su pogrešili i neka se trude da greške isprave, a ne da razmišljaju zašto je ovo loše, a ono dobro.
ŽIVEĆU 106
* Gde se najradije odmarate?
- Nemam od čega da se odmaram. Na moru nisam bio 40 godina, osim na snimanju ili da posetim Lulu i decu, jer me je baba ubedila da dete rođeno na Duhove, mora da se čuva velike vode do 36. godine. Ako preživi 36. živeće 96. I bila je u pravu. Dok nisam dogurao do 36. na "vodama" sam imao neverovatnih događaja, opasnih po život. Mnogo sam voleo babu, ali nikad nisam uspeo da joj objasnim šta radim. Naročito posle prve filmske smrti kad joj je komšinica došla sa svećom za Batu.
* Šta zdravlje kaže, hoćete li dočekati 96?
- Procenjujem 106. Zapamti!
VALTER
* Poslednjih godina radite reklame za kinesko tržište.
- To su desetominutni spotovi za telešopove. Reklamiram naše proizvode koji se prodaju u Kini. Ovih dana pripremam reklamu za jednu srpsku biljnu kremu proizvedenu u Jagodini, ali Kinezi zahtevaju da uz ime proizvoda ili preduzeća bude oznaka "Valter".
* "Valter" je brend u Kini?
- Toliko da se Kinezima probudi pažnja da proizvod postoji i da ga koristi i Valter. A izvozimo rakiju, vino, hranu...
* Koliko Kineza je gledalo Batu?
- To su cifre u koje niko ne veruje, sem Kineza. Njihove novine su pisale da je "Valtera" i još tri partizanska filma za 30 godina gledalo 11 milijardi Kineza.
DOZVAO LIZ TEJLOR
- U detinjstvu, ali i u pubertetu, dok sam čuvao ovce, maštao sam o Liz Tejlor. I, eto, život je udesio da dva i po meseca živimo u istim barakama, ona i Barton i Lula i ja. |
|
|
|
Naturoterapija
Eko-lek iz bašte
Akademik Vladeta Jerotić
Molitva uvek pomaže
Dijagnotika
Isplazi se da ti kažem
kako si
Apoteka
Lekovi koji goje
Vredni pokloni:
Vikend u banji Gornja Trepča
Aparat za pritisak
Aparat za merenje šećera u krvi
Poznati za „Bilje i zdravlje“
Bata živojinović
Jovana Brakočević
Lečenje biljem:
Film smiruje bol
Dunja
Mirišljava vidarica
Zimnica
Ukusna do proleća
Imunitet
Priprema za zimu
Srce
Sedam najčešćih bolesti
Posledice abortusa
Od infekcije do steriliteta
Dijeta
U top formi bez glutena
Telesna psihoterapija
Potraga za mestom
spoticanja
Alternativa
Aleksanderova tehnika
Dečji crteži
Poruka čistog srca
Banja
Gornja Trepča
|