|
 |
|
Zdrav je i lep život u Žiči
|
|
Nebojša Dugalić
|
Piše:Dušan Stojić
Osam premijera u sezoni, od kojih dve rediteljske i šest glumačkih, plus predavanja na Akademiji umetnosti Univerziteta "Alfa" u Beogradu, zavidan je bilans koji je Nebojša Dugalić, popularni četrdesetjednogodišnji glumac i profesor glume, ostvario tokom minule pozorišne i fakultetske godine.
Uz sve to, sa suprugom Draganom, takođe glumicom (iz porodične senke), Nebojša podiže četvoro dece – najstariju kćerku Janu, od jeseni učenicu četvrtog razreda osnovne škole, i mlađe sinove - Vidana u trećem, i Bogdana u drugom razredu, kao i najmlađeg Kalina koji ima tek godinu i po!
Ogroman trud, međutim, kako je Nebojša i naučio da radi, višestruko se isplatio. I pored brojnih odličnih glumačkih rola, popularni glumac je proletos, u Pozorištu na Terazijama, i kod nas retko viđenom mjuziklu "Producenti" - zasenio samog sebe.
* Mnoge si iznenadio svojim muzičko-igračkim umećem...
- Još u kraljevačkom pozorištu, pre akademije, bio sam ubeđen da će moja karijera krenuti na tu stranu pošto sam radio neke stvari za koje je bila potrebna i ta veština. I, evo, tek posle 20 godina ukazala mi se prilika u možda najzahtevnijem mjuziklu svih vremena, i to sasvim slučajno. Glumac koji je trebalo da igra "moju" ulogu sticajem okolnosti nije mogao, pa me je Jug (Radivojević, reditelj) pozvao da uskočim. Taj mjuzikl se na Brodveju radi i po osam meseci, a ja za pet nedelja morao da uradim 20 songova, 20 koreografija i - dva i po sata glume! I, od premijere 26. februara, igrali smo 19 puta.
* Koliko si puta ove sezone inače bio na sceni?
- Uf! Pa, od septembra do juna, najmanje 150 puta, i više!
* Dosad se nisi specijalizovao za neki određeni žanr.
- Može to i tako, mada čistog žanra više i nema. Dešava se i da se neko rodi za neki žanr, a da nema afiniteta za nešto drugo, i to je u redu. Meni je uvek izazovnije da vidim šta se sve može.
* Može li se biti i glumac, i pevač, i igrač?
- Mjuzikl je, bez sumnje, jedan od najtežih žanrova, ali, žanr sa hendikepom. Zato što je katastrofalno ako sve nije savršeno, i glumački, i muzički, i igrački. Gledao sam snimke nekih brodvejskih mjuzikala, kod njih je taj glumački aspekt vrlo zapostavljen. U tom smislu, naši "Producenti" su veoma uspešni jer su svi u ansamblu, na sva ta tri nivoa, napravili sjajne kreacije - i Jelena Jovičić, i Sloba Stefanović, i ostali...
* Povrh svega, baviš se i profesurom.
- Ne, profesura je - pre svega! Na Akademiji umetnosti držim tri puta nedeljno po tri časa. Kad se sprema kolokvijum ili ispit, onda nastava bude i intenzivnija. U klasi imam 13 studenata na trećoj godini koje vodim od početka studija.
* A, u porodici - i četiri klinca.
- Paradoksalno je, ali mislim da je najteže imati jedno dete. Zato što je to dete svim svojim bićem upućeno na roditelje. A, i deca imaju drukčije iskustvo kad imaju braću i sestre.
* Pa, kako sve uspevaš?
- Ko me pita?! Tešim se onom Njegoševom "neka bude što biti ne može"! To je od rane mladosti bila moja inspiracija, pa sam hteo da vidim dokle je to "nemoguće" što može biti! To je, valjda Bog nekako udesio. U stvari, shvatio sam da ako čovek ne nameće sebi uvek neku novu meru, nikad neće ništa postići. Ili, kako jedan moj prijatelj ima običaj da kaže – računa se samo ono što si uradio preko svoje mere.
* Da li bi sve to mogao bez supruge Dragane?
- Apsolutno da ne bih, i to ne kažem zato da bih je hvalio. Te stvari mogu da počivaju samo na obostranoj saglasnosti, na dubokom prepoznavanju smisla. Dovoljno je da pogledamo naše klince i onda to ne doživljavamo kao žrtvu, onda sve izgleda prirodno.
* Kažu da iza uspešnog muškarca stoji - uspešna žena.
- Svakako, samo - šta je to uspeh? Jedno je društveni uspeh u vidu karijere, a drugo ono što je stvarni, unutrašnji uspeh – ostvarenost, intimna ljudska ostvarenost u nekoj zajednici.
* I, gde je u svemu tome tvoja "malenkost"?
- Šta znam. Shvatio sam da konflikt u čoveku nastaje kad ima neki unutrašnji zahtev, kad postoji nešto što je samo njegovo i uvek hoće opdgovor na to - "Gde sam ja u svemu tome?". A, zapravo, propusti priliku da svoje "ja" izgradi na osnovu odnosa prema drugome.
* Jednom si mi rekao da bi se rado odrekao glume. A, danas?
- I, nedavno, šaleći se s prijateljima, rekao sam da je to najbolji posao na svetu koji ne bih nikome preporučio!
* Ipak, šta planiraš do kraja godine?
- Ovo dosad je već dovoljno za eksploataciju, ali, trebalo bi da bude i još nekih snimanja. Obnovljen je serijal "Zaboravljeni umovi Srbije", urađena jedna epizoda, a trebalo bi još dve. Onda bi trebalo da se radi i rimejk "Šešir profesora Vujića" koji režira Šotra. Ima još najava – videćemo.
* Planira li Dragana da se vrati glumi?
- Ona je tu, ali sporadično, zbog porodice. Igrali smo zajedno u dve epizode "Zaboravljenih umova Srbije". Videćemo, kad deca porastu. Ima vremena.
* Kako deca gledaju na poznatog tatu, imaju li glumačkih ambicija?
- Pa, ne baš. Oni na to gledaju kao na deo neke porodične neobičnosti, da mogu sa ocem da odu u pozorište, da tamo vide neke glumce, neke ljude koji koji sviraju ili igraju, pa je sve to sad jedna čarolija. Možda više imaju muzičkih ili slikarskih sklonosti. Ali, ni na čemu ne insistiram, trudim se jedino da ih zaintrigiram odnosom prema prirodi, prema svemu što je zdravo, što je i dar Božji. A, imaju i mogućnost da dođu u Žiču na letovanje i da, ako ništa drugo, nauče da razlikuju voćke, ovcu od koze...
* U Beogradu živiš, ali redovno se vraćaš rodnom Kraljevu i Žiči.
- Ovde sam progledao, kraj ovog manastira, i uvek se držim tog svog vidika. I deca vole da su tu, a ja moram, jedva čekam. U jednom trenutku, čovek intenzivnije prepoznaje u kom mestu, u kojim okolnostima diše punim plućima. A, kad uporedim sva svoja disanja, imam utisak da samo u Žiči dišem punim plućima.
* Malo je onih koji se, kad odu u velegrad, vraćaju provinciji.
- To, opet, dolazi iz onog unutrašnjeg prepoznavanja mesta gde čovek diše celim bićem. Da sam u Žiči imao drukčije iskustvo, drukčije odrastanje, verovatno ne bih bio toliko vezan za taj prostor.
* Ovde je život lep i zdrav – zdrav vazduh, voda, hrana...
- Probati ovo voće i povrće iz roditeljske bašte ili kupiti negde na nekoj pijaci - nešto je neuporedivo.
GLUMCI I DECA
- Nisam ja izuzetak među glumcima po broju dece. Štaviše, jedva da držim prosek. Rade Šerbedžija, na primer, ima petoro dece, Bojan Žirović - petoro, Miša Janketić četvoro, Dubravko Jovanović četvoro, Danilo Lazović četvoro, Berček četvoro, Jezdić četvoro, Mile Stanković takođe četvoro, i ima još dosta kolega, ne mogu svih ni da se setim. Ali, za glumice, osim za moju Draganu - nisam siguran.
ČAJ ILI LEK
- Lekove inače ne pijem, izuzev kad je baš neizdrživo, a čajeve volim i uvek mi prijaju. Volim i kafu, ali mogu da je ne pijem uopšte ili da, ponekad, popijem i litar dnevno. Cela moja porodica, inače, pridržava se i postova. To je više pokušaj spoljašnje discipline koja prerasta u unutrašnju. Uz to, posna hrana manje opterećuje organizam, čovek drukčije misli, dukčije oseća. |
|
|
|
Lečenje biljem
Oporo se na ranu privija
Dijabetes i sport
Vežbanje da, ali uz oprez
Terapija bola
Da postane podnošljiv
Karcinom dojke
Svaki čvorić pod lupu
Šljiva
Slatki antistres zalogaj
Konzervisanje paradajza
I u teglama kao svež
Deca i učenje
Upornost vodi do uspeha
Virusne bradavice
Ne čekajte da se prošire
Gamzigradska banja
Lek za vene na obali Timoka
Mesečarenje
Opasan zov svetla
|