|
 |
|
Oslukujući šapat dobrog duha!
|
|
Aleksandar Antić
|
Piše: Biljana Soldatović
U javnosti je Aleksandar Antić prvo postao poznat po urbanoj fotografiji. Sasvim je logično što su grad i arhitektura bili preokupacija ovog nesuđenog arhitekte. Ali je onda odlučio da se posveti prirodi. Mislio je da će taj ciklus trajati četiri-pet godina, ali evo tome je već punih deset i po svemu sudeći još će potrajati.
Njegova baza je u Vučju, podno planine Kukavica, u kraju gde je sve manje ljudi a sve više prirode. Tu je našao preko potrebnu inspiraciju i mir.
Stvara od svitanja do sumraka. Desi se, kaže, da zaspi sa nekom skulpturom pored kreveta, pa da čim se probudi nastavi da radi. Mada dolazi već godinama i da je "islikao gotovo sve", njegovo iskusno oko uvek uhvati poneki novi detalj.
- Uspostavio sam svoj odnos sa prirodom - kaže Aca. - Ne namećem sebe prirodi, nego učim od nje. Obožavam da gledam kako voda oblikuje kamen, kako vetar i voda oblikuju drvo. Te forme me fasciniraju, pa pokušavam da se, radeći skulpture, ugledam na prirodu. Malo sam uložio, a priroda mi vraća mnogo.
Upravo takvim odnosom Aleksandar je zaslužio i podršku šumskih duhova.
- Mnogi će da kažu: "Kakvi šumski duhovi, gde to može da postoji." Naravno, nikad se nisam sreo i rukovao sa šumskim duhom, ne postoji on u toj formi. Šumski duh je jedno sveobuhvatno biće koje postoji u šumi, to ne može niko da ospori. A za sve što mi proroda da, ili što uzmem od nje, ja joj se zahvalim. Ne uzmem mnogo, samo koliko mi treba. Kažem: "Hvala ti puno, ovo je divno". I, to čuje taj šumski duh. Meni se jako retko dogodi nešto loše u prirodi, uglavnom lepe stvari. To je i zbog toga što volim i poštujem šumskog duha.
A njegov odnos prema prirodi objašnjava i sledeći doživljaj.
- U tom kraju ima puno zmija otrovnica, šarki, poskoka. Seljaci ih ne vole, čim vide zmiju oni uzmu kamen da je ubiju. Ne mogu da im objasnim da je to greh, da rade nešto strašno loše. Pre koju godinu, bio sam u situaciji da biram da li ću pomoći zmiji koja je upala u jezero i nije mogla da se izvuče, ili ću je pustiti da je povuku cevi hidrocentrale i da je samelju. Bez obzira što zmije ni meni nisu baš simpatične, ja sam morao da je spasem. Izvadio sam je iz vode. Taj naš susret je potpuno promenio moj odnos prema zmijama. Kad sam je izvukao na suvo, jedno vreme je bila u šoku, nepokretna, trebalo joj je nekoliko minuta da ode, a i ja nisam mogao da verujem šta se dešava. Ona je otišla, a meni je ostavila neki spokoj. Verujem da je javila svim drugim zmijama šta sam uradio, tako da ih retko viđam i do sada me ni jedna nije napala. I dan-danas sam spokojan i ne bojim se zmija.
biveći u saglasju sa prirodom, Aleksandar je počeo da se interesuje i za njene plodove, pečurke i lekovito bilje. Njegova baka, koja je tu živela i umrla pre dvadesetak godina, bila je vrstan poznavalac bilja, ali svoje veliko znanje nije prenela unuku koga u mladosti to nije zanimalo. Zato sada ima drugog učitelja.
- To je deda Vule, jedan fini stari gospodin. On je izuzetan stručnjak i za pečurke i za lekovito bilje. Pečurke sam izučavao pet-šest godina, a poslednje dve smo krenuli u izučavanje lekovitih biljaka. Iako sam čitao razne knjige koje su mi došle pod ruku, ipak mislim da je važniji rad na terenu. Tek tu se saznaju mnoge tajne. Ja sam početnik u ovoj oblasti. Ne mogu da kažem ni da pečurke poznajem, ogromna je to oblast. Svake godine dopunim svoje znanje, otkrijem jednu, dve nove. A lekovito bilje je još veća oblast. To će još duže trajati.
Prošle jeseni, kada se vratio iz Vučja u Zemun, gde u jednom potkrovlju punom zelenila živi sa suprugom, doneo je nekoliko velikih kutija sa čajevima koje je podelio porodici i prijateljima. A ovih dana se u njegovom domu pije "Acina mešavina".
- Ovo je mešavina koju sada pravim, mada stalno nešto menjam i dodajem. Dakle, prvo stavim smrvlje šipak, onda dodam malo sušene divlje kruške, pa nane zbog ukusa, dobričice koju sam brao jesenas, i ive koju sam brao na moru. Nekad stavim i matičnjaka, to ako sam nervozan. Mi smo u kući uveli ritual i moram da priznam da nam mnogo prija: ujutro, na prazan stomak, popijemo šolju čaja sa medom. Ne radimo to samo zato što je korisno za stomak i zdravlje, nego i zato što ujutro imamo tih petnaestak minuta samo za nas. Jer, ljudi ujutro obično ustanu i zbrišu na posao, nemaju vremena za opuštanje.
A pečurke su bar jednom nedeljno na njihovoj trpezi.
- Berem razne vrste pečuraka, a svaka ima svoj način spremanja i konzerviranja. U poslednje vreme, primećujem da jedemo više voća i povrća nego ranije. Nisu to sad neke planske i svesne promene, nego nam tako prija. Uveče izbegavamo da jedemo. I to je posledica mog boravka u prirodi, jer ja tamo uveče rano legnem, čim se smrkne, a ujutro rano ustanem, tako da mi je doručak važan, a ručak najvažniji obrok.
Kad god joj posao to dozvoljava supruga Ivana prati Acu na njegovim putešestvijima po šumama i gorama. A kuca Milica je uvek uz njih.
- Mi smo opasna družina. Ja sam vozač, moja supruga Ivana koja je isto umetnik je suvozač, u njenom krilu je naša mala kuca Milica, a kuca Meli nam čuva leđa na zadnjem sedištu. Seljaci se čude kad dođem sa kucama, šta će mi kerovi, pitaju me, ali već su navikli i bolje me shvataju. A isto koliko ja volim da idem po šumama, još više to vole ove moje kuce. Obožavaju da trče i kopaju, da pronađu neki tartuf...
IZLOŽBE
Oni koji su propustili izložbu u Etnografskom muzeju, imaće priliku da krajem aprila u galeriji Stara kapetanija, vide fotografije koje je u prirodi slikao Aleksandar Antić. Naime, prošle godine je dobio nagradu publike na Prolećnom salonu u Zemunu, a nagrada je bila - samostalna izložba.
(Iz priča Aleksandra Antića)
ŠUMSKI DUH
...Veliki smo ljubitelji mističnih šumskih predela i često ih posećujemo. Da bi čovek upoznao šumu i njene čari potrebno je da hoda dugo i da punim plućima diše vazduh bogat raznim mirisima, u čemu se nas dvoje (njegov pas Milica i Aca) potpuno slažemo. Milica trčkara i povremeno zastaje, širi nozdrve da upije što više mirisa i nastavlja da traga. Ja teglim fotografsku opremu na znojavim leđima, dahćem, upijam mirise svojim skromnim nosom i priželjkujem japansku tehnološku foto revoluciju kada ću moći da nosim malu kameru koja pravi velike slike u malom džepu od košulje pa da mogu da stignem Milicu...
MELI
...Da mogu sve jadne životinje sa tužnim sudbinama da spasem, svestan sam da nisam u stanju, jer je u pitanju nepravda na globalnom nivou, ali trudim se da pomognem u okviru mojih mogućnosti. Moja supruga Ivana je još gora (čitaj bolja) i redovno na svom meniju ima bar još dva tri bića na hrani. Jednoga dana je u avliju donela neko malo šugavo štene izgladnelo nasmrt i počesmo oporavak mladog bića. Za petnaestak dana, koliko smo ostali na selu i negovali ga, kucov se potpuno povratio, čak je nabacio i zalihe za kasnije. Kući smo otišli zadovoljni i srećni jer spasiti nečiji život nije šala, osećaj je izuzetan...
DIVLJA KRUŠKA
Svako ko se bavi drvetom reći će vam da je divlja kruška nešto stvarno dragoceno. I potpuno nestručnom čoveku to bude jasno čim vidi predivnu boju meda i dotakne površinu koja se polira kao staklo. Profesionalci koji se bave duborezom obožavaju drvo kruške zato što su joj vlakna toliko isprepletena da takoreći nemaju smer, kada se daska iseče poprečno presek nije krzav kao kod drugih drva. Kao i svaka dragocenost u prirodi je ima malo i sporo raste pa je stablo staro pedeset godina malo deblje od naše noge. Plod izgleda kao dobro nam poznata kruška, samo jako sitna, otprilike veličine šljive. Ako probate da je zagrizete polomićete zube, zato se ne koristi za jelo, osim kada skroz ne ugnjili...
|
|
|
|
BILJE
Pomorandža
Sok jači od kamena ..
Fito-dijeto terapija
I od viška glava boli ...
Ishrana
Salata prijatelj zdravlja ..
ZDRAVLJE
Problemi sa varenjem
Kuglama protiv gorušice..
Kriza srednjih godina
Kako preživeti životno popodne.......
Terapija kućnim ljubimcima
Kuce i mace protiv sresa....
Crno tržište medikamenata
I falš lekovi ispod tezge......
|