|
 |
|
Ljubav se uči u pelenama
|
Piše: Saša Bjelić, psiholog
Psihološka nauka raspolaže znanjima koja su plod istraživanja i sučeljavanja različitih pogleda na odnos između ranog emotivnog vezivanja u detinjstvu i kasnijih partnerskih odnosa. Ta saznanja mogu da nam budu od koristi da osvestimo svoj put ljubavi i nađemo prečice.
Jedna od važnih postavki teorije emotivne vezanosti koju je izneo britanski psiholog Bowlby, kaže da vezanost nije ograničena samo na detinjstvo već da taj sistem nastavlja da deluje tokom celog života. Ponašanje vezanosti ostaje unutar ličnosti i određuje načine na koje će ona stupati u emotivne veze u svom daljem životu. U tom smislu, teorija vezanosti deli sa psihoanalitičkom teorijom stanovište da je prvi odnos vezanosti slika kasnijh odnosa.
Pretpostavlja se da vezanost za roditelje, iz detinjstva, leži u osnovi kasnijih mogućnosti za stvaranje emotivnih veza kao i u osnovi čitavog niza problema koji se, na tom polju, javljaju kod odraslih. Deca procenjena kao nesigurana u svojoj vezanosti za roditelje, lošije se snalaze u kasnijim odnosima sa odraslim i vršnjacima.
Bowlby je pretpostavljao da prilikom stvaranja partnerskih emotivnih odnosa u odraslom dobu, emotivni partneri preuzimaju poziciju primarnih figura vezanosti (roditelja ili najbližih osoba). Prema tom stanovištu, dete dolazi na svet sa genetičkom predispozicijom da razvije načine ponašanja koji će, u odgovarajućoj sredini, rezultirati održvanje veće ili manje blizine onoga ko se o detetu stara. Težnja održavanja blizine ima funkciju zaštite deteta. Ako odnos vezanosti u ranom detinjstvu ne obezbedi osećaj sigurnosti, prijatnosti, pripadanja, osoba se neće sa poverenjem ukuljučivati u druge aktivnosti koje omogućava postojanje sigurnog oslonca. To je kriterijum po kojem se odnos vezanosti razlikuje od drugih emocionalnih veza.
Za razliku od rane vezanosti za roditelje, odnosi vezanosti sa emotivnim partnerom u adolscenciji i odraslom dobu su više obostrani, u smislu da svaki član služi i kao onaj ko pruža i onaj koji prima brigu i sigurnost. Druga razlika je u činjenici da partnerski odnos uvek uključuje i seksualnu privlačnost. Pored toga, deca imaju težnju, koja je urođena, da se vezuju za svoje roditelje. Odrasli se razlikuju po mogućnosti da sami biraju da li će stupiti u emotivnu vezu ili ne. Izbegavanje emotivnih veza može proizlaziti iz straha od bliskosti ili od nedostatka želje da se ostvari bliskost sa drugom osobom.
Sigurnost ili opasnost situacije kao i dostupnost figure vezanosti ne procenjuju se svaki put ponovo. Kroz stalne razmene sa svetom, dete stvara sve složenije unutrašnje predstave o svojoj figuri vezanosti. Te predstave nisu samo jednostavne, pasivne slike, već imaju mogućnost menjanja.
U svojim posmatranjima ponašanja deteta u prirodnom, kućnom okruženju, Ainsnjorthova je zapazila da, kada deca jednom postanu pokretna, koriste majku kao bazu sigurnosti sa koje istražuju okruženje. Roditelj tako dobija značaj kao sredstvo održavanja i širenja detetove spremnosti da bude radoznalo i istražuje svoju okolinu.
Teorija vezanosti nastala je iz posmatranja kako se ponašaju odojčad i mala deca koja su, na određeno vreme, odvojena od majke ili su, uz majku, u prisustvu nepoznate osobe. Deca su se ponašala različito. Ponašanje je zavisilo od već izgrađenog odnosa sa majkom. Odnosno, od toga kako se majka prema detetu ponašala od njegovog rođenja.
Analizom rezultata došlo se do opisa tri osnovna oblika veze između deteta i majke ili druge osobe najbliže detetu.
SIGURNA VEZANOST
Majka je tokom prve godine detetovog života gotovo uvek dostupna detetu , osetljiva na njegove potrebe i na njih reaguje na vreme i na odgovarajući način. Drugim rečima, pouzdan je izvor zaštite i sigurnosti.
Dok je sa majkom, u blizini nepoznate osobe, takvo dete s vremena na vreme proverava njenu blizinu. U početku je oprezno u odnosu na nepoznatu osobu, a potom počinje slobodno da istražuje i igra se.
Na odlazak majke reaguje plačem ili traženjem majke, nivo radoznalosti i igre opada. Pri ponovnom susretu sa majkom traži utehu i maženje, brzo se umiri i nastavlja sa igrom.
NESIGURNA, IZBEGAVAJUĆA VEZANOST
Majka ne prepoznaje potrebe deteta i često ga odbija od sebe. Ne reaguje na detetove signale za podrškom i umirenjem . Odbija često i bliski fizički kontakt sa detetom.
Dok je sa majkom, u blizini nepoznate osobe, dete uopšte ne proverava njenu blizinu dok se igra. Ne pokazuje nikakav oprez u odnosu na nepoznatu osobu.
Na odlazak majke gotovo da ne reaguje, istraživanje okoline ne opada, dete se, u prisustvu strane osobe, ponaša kao i dok je majka bila tu. Lako zamenjuje majku drugom osobom kao saučesnikom u igri.
Prilikom ponovnog susretu aktivno izbegava majku udaljavanjem ili okretanjem od nje. Odbija čak i kontakt očima.
NESIGURNA, NESTALNA VEZANOST
Majka nedosledno (kako kad) odgovara na potrebe deteta. Na isti način je i prisutna kad ono traži podršku. Pretnja napuštanjem je česta kao sredstvo za kontrolu deteta.
Dok je sa majkom, u blizini nepoznate osobe, dete je jako uznemireno, lepi se za majku i preokupirano je njome, ne igra se i ne švrlja okolo.
Kada majka ode, a ono ostane sa nepoznatom osobom, javlja se intenzivni, nekontrolisan plač i protest koji se razlikuje od onog kod sigurnog načina vezanosti jer je obojen jakom ljutnjom.
Prilikom ponovnog susreta sa majkom, dete, u isto vreme, traži blizinu majke i izbegava kontakt sa njom. Traži da ga majka uzme u naruččje a onda se opire i ne može lako da se umiri.
Na osnovu svojih istraživanja Ainsnjorthova je izvela zaključak u skladu sa Bowlyjevim stanovištem, da je kvalitet rane veznosti ukorenjen u istoriji odnosa između deteta i majke
Hazan i Shaver proučavali su prirodu emotivnih partnerskih odnosa. Zaključili su da je svrha partnerskih veza opravdana evolucijom i da nije romantični hir prirode. Partnerska ljubav je biološki proces sa evolucionim značenjem, stvoren da olakša i podržava roditeljsku ulogu negovanja potomstva, odnosno da doprinosi razmnožavanju i opstanku. Za svoje stanovište po kojem su, rane faze romanse, proces stvaranja veze, uporište nalaze u Bowbyjevom stavu da se "stvaranje vezanosti opisuje kao zaljubljivanje, a održavanje veze kao voleti nekog".
Partnerski emotivni odnos se uređuje kao proces kojim se stvaraju emotivne veze između odraslih partnera, upravo onako kako se stvaraju i veze u ranoj fazi života između roditelja i deteta.
Za svako dokazano svojstvo vezanosti, postoji paralelno svojstvo ljubavi, a za najveći broj svojstava ljubavi između odraslih, postoji verovatna paralela odnosa odojčeta sa figurom vezanosti.
U nastojanju da integriše sve te raličite pristupe i merenja individualnih razlika, Kim Bartholomew je razvila model vezanosti koji ima četiri kategorije. Model je izveden direktno iz Bowlbyjevih pretpostavki o tome da postoje dva tipa modela vezanosti. Model sebe i model drugog, i da svaki od tih modela može da se predstavi kao dvopolan - pozitivan ili negativan. Njihovom kombinacijom dobijaju se četiri gavlne kategorije vezanosti.
Model slike o sebi ( kako osoba vidi sebe), stepen u kom je usvojen osećaj sopstvene vrednosti, nasuprot osećaju straha i nesigurnosti, i to koliko zaslužuje ljubav drugih. Zbog toga je model sebe povezan sa stepenom straha i zavisnosti od ohrabrivanja koju pruža druga osoba.
Pozitivnost modela drugog ( kako osoba vidi druge ljude), prouzrokuje stepen u kojem se, od partnera u bliskom odnosu, u principu, očekuje da bude dostupan i podržavajući.
KATEGORIJE VEZANOSTI
* Sigurni stil vezanosti definisan je pozitivnim modelom sebe i pozitivnim modelom drugog (nizak strah i nisko izbegavanje drugog)
* Prokupirani stil vezanosti defenisan je negativnim modelom sebe i pozitivnim modelom drugog (visok strah i visoko izbegavanje drugog)
* Bojažljivi stil vezanosti, negativni model sebe i negativni model drugog (visok nivo straha i visoko izbegavanje drugog)
* Povlačeći stil vezanosti, pozitivni model sebe i negativni model drugog (nizak nivo straha i visoko izbegavanje drugog)
Većina, zbog raznolikosti iskustava, tokom života ima elemente više od jednog stila vezanosti. Unutrašnji radni modeli vezanosti usmeravaju ponašanje u odnosu sa roditeljima u periodu detinjstva i utiču na očekivanja strategije i ponašanja u kasnijim odnosima na kasnijim uzrastima.
U tom smislu, kada ulazimo u novi odnos, sa sobom nosimo istoriju socijalnih iskustava kao jedinstveni komplet sećanja, verovanja, očekivanja i strategija koji usmerava naše saznajne, emocionalne i ponašajne obrasce reakcija, našu interakciju i društvene odnose. Roditelji su tu svakako najuticajnije figure, ali se odražavaju u određenoj meri i drugi socijalni odnosi.
Koncept unutrašnjih radnih modela vezanosti navodi na zaključak da je vezanost prvi i najznačajniji odnos kroz koji ljudska bića uče da organizuju značenja. Značajne promene u originalnom modelu vezanosti mogu da se dese kada su nova iskustav drugačija i dovoljno jaka i dugotrajna sa velikim emocionalnim značenjem. Ispravke obrazaca vezanosti u adolescenciji i odraslom dobu ne moraju se bazirati samo na promenama u neposrednom okruženju. Mogu da budu pokrenute unutrašnjim ličnim iskustvom. Adolescenti i odrasli imaju sposobnost "da razmišljaju" o svojim prošlim i sadašnjim iskustvima i shvate ih na drugi način. Slične promene mogu da se dogode i tokom psihoterapije.
MOZAIK
Ako, analizujući sopstveno iskustvo u načinima uspostavljanja emotivnih veza, primetite da birate partnere sa osobinama sličnim onima koje su imali vaši roditelji, dodaćete još jednu kockicu u mozaik dokaza da se model ljubavi usvaja još u najranijoj mladosti . |
|
|
|
U ovom broju:
BILJE
Organska poljoprivreda
Bela rada plaši gusenicu...
Biljem protiv holsterola
Kućna topionica masnoća...
Mala škola makrobiotike
Praznična trpeza...
Čarolije iz biljne apoteke
Kad organizam "zariba"...
ZDRAVLJE
Bol u leđima
Reuma ne bira godine...
Emotivni razvoj
Ljubav se uči u pelenama...
Doktorske greške
Više prava nego zdravlja...
Ušni implant
Čuda se ipak događaju...
|