|
 |
|
Volim da dan
počnem plivanjem
|
|
Radmila Tomović
|
Piše: Jelena Matijević
Iako već deceniju i po uspešno pliva u glumačkim vodama, oni koji je nisu gledali na pozorišnim daskama, Radmilu Tomović pamte po ulogama Nade i sudije Biljane u serijama "Lisice" i "Stižu dolari" kao i po epizodnim ulogama u filmovima "TNT" i "Kordon". Član je ansambla "Ateljea 212" i igra u predstavama "DNK", "Čudo u Šarganu", "Don Žuan u Sohou" i "Hitler i Hitler". Pozorišna publika gleda je i u predstavi "Ćeif" Beogradskog dramskog pozorišta, a u Jugoslovenskom dramskom, 22. februara, posle 10 godina "zatvoriće" predstavu "Bliže".
* Rodili ste se, odrasli i školovali u Novom Sadu. Da li ste tamo napravili i prve "glumačke korake"?
- U detinjstvu sam maštala da budem slikar i danas mogu da kažem da dobro poznajem slikarstvo. Gluma je došla kasnije, od prve godine srednje škole. A pošto volim književnost i lingvistiku, upisala sam paralelno dva fakulteta: Filološki i Akademiju dramskih umetnosti u Novom Sadu. Na prvom sam apsolvirala engleski jezik i književnost i spoznala kako nauka može da ispuni čoveka. Glumu sam studirala i diplomirala u klasi profesora Radeta Markovića, a još tokom srednjoškolskog amaterskog bavljanja glumom, shvatila sam da je to izuzetno iskustvo, neuporedivo sa bilo kojim dotadašnjim, i da je gluma dubok okean za istraživanje. Diplomirala sam 1994. godine, predstavom Ace Popovića “Mrešćenje šarana”. Bilo je to u Novom Sadu na zatvaranju Sterijinog pozorja, a predstavu smo igrali u čast nagrađenih.
* Vaš glumački put vodi preko Sombora do Beograda.
- Prve dve i po godine bila sam angažovana u somborskom pozorištu. Bio je to period za koji me vezuju divne uspomene na kolege Nenada Pećinara, Jelenu Ćuruviju i Aleksandra Đuricu.
* Da li je vaša ljubav prema glumi, i sada, posle deceniju i po rada, ista kao na početku?
- Jeste. I ne razdvajam ljubav i posao, jer ovaj posao ne može da radi neko ko ga ne voli ozbiljno. Mogla bih da kažem da sam se žrtvovala za glumu, ali samo ako reč žrtvovanje označava potpunu spremnost za rad i posvećenost poslu. Moj život se prelama preko profesije. To je neraskidiva veza i jedno drugo oblikuje. Rad me uvek pokreće, mada ne znam da li to ima veze sa mojim imenom (smeh pr.aut.) ili vaspitanjem. Biće da je ipak sa vaspitanjem, jer su me učili da radim. “Raditi, ne razglabati, jedino tako će nam život biti snošljiv”, davno je poručio Volter.
* Koliko je u glumačkom pozivu važna sreća?
- Sreća je potrebna u smislu sticaja povoljnih okolnosti, ali čini mi se da o tome ne treba da se razmišlja već da se radi. A sreća dođe ili ne. Važno je da se ne gubi nada. Treba umeti sa ljudima, to je veliko umeće, ali i predmet koji se nigde ne uči, osim možda u porodici.
* Da li to znači da živom kontaktu sa ljudima dajete predniost u odnosu na komunikaciju preko interneta, koja sve više uzima maha?
- Apsolutno da. Ja sam pomalo starinski čovek i moje okruženje, dok sam odrastala, bilo je mnogo drugačije nego danas, ponajviše zbog osećaja sigurnosti u kome smo rasli. Mlađi lakše plivaju u svetu interneta i mobilnih telefona, ali opasnost ih vreba na svakom koraku pa bi trebalo da se pomogne i njima i roditeljima. Ni jednima ni drugima nije nimalo lako.
* Mislite li da su nerazumevanje i jaz između mladih i starih neizbežni?
- Zavisi od toga u šta čovek veruje, ali mislim da takve predrasude treba da se obaraju. Samo bi ljudi trebalo da budu dovoljno spremni i otvoreni za to. U mojoj profesiji, rad različitih generacija na istom poslu je veliko bogatstvo, jer učimo jedni od drugih. Zar nije divno kada u predstavi zajedno igramo Đuza Stojiljković, ja i neko mlađi od mene?!
* Kažete da ne volite užurbani ritam današnjice?
- Pripadam onima koji vole da isplaniraju dan, a u ovoj mobilnoj eri sve se ispomera. Dovoljan je samo jedan poziv mobilnim telefonom i da svi planovi padnu u vodu. Zato se rado sećam vremena kada smo sve dogovore, viđanja, druženja i poslove organizovali bez mobilnih telefona i interneta. Zbog “mobilnog” načina života, mnogobrojne obaveze prema porodici i prijateljima, nažalost, često čekaju.
* Kako se borite protiv stresa?
- Trudim se da balansiram, mada je stres, čini se, postao neizbežan! Uvek, samo ne zimi, iskoristim priliku da šetam. Obično pored reke, jer me smiruje. A da mi kontakt sa vodom prija otkrila sam i kroz plivanje.
* Znači li to da je plivanje Vaš omiljeni sport?
- Volim kada dan počnem plivanjem. Izborila sam se sama sa sobom da kad god mogu odem na plivanje i isplivam svoj kilometar. Tada ustajem rano i lakše raspoređujem i ispunjavam obaveze. Plivanje je zdravo, relaksira nerve, smanjuje oscilacije u težini, topi zimske kilograme, a pomaže mi i da održim kondiciju.
* Je li u plivanju tajna Vaše lepote i vitkosti?
- E, za to moram da zahvalim genima i poslu koji me je pokrenuo iz faze “knjiškog čoveka”. Mada bi bilo nepravedno ako ne pomenem i moju baku Emiliju koja me je naučila pravilu starom dobrom pravilu: “svakog dana po jedan obrok sa kašikom”. Tako je supa postala sastavni i najvažniji deo mog svakodnevnog jelovnika, jer mi obnavlja snagu i ugreje me kad mi je hladno. Takođe, u kući smo uvek jeli više piletinu i ribu nego svinjetinu. Tata je čak znao da ribu potpuno očisti od koščica ne bi li nas privoleo i naučio da jedemo ribu. Sada kada sama kuvam koristim što manje ulja i sve dinstam. Ne volim i ne jedem tešku hranu. Naročito ne pred predstave, jer mi umara i telo i srce.
* A da li vas u životu vodi razum ili srce?
- Bila sam raspolućena između razuma i srca vazda punog emocija. Sada znam da srce treba da nas vodi i treba da ga vaspitavamo! Porodica nas vaspitava, a srce niko. A trebalo bi njega da vaspitavamo: ako u srcu ima više gneva nego ljubavi, treba da mu pomognemo da bude obrnuto.
* Šta Vas duhovno ispunjava?
- Ljubav, vera i potraga za verom kada je izgubim. Ne volim svoja mračna raspoloženja, kada izgubim veru i ružno gledam na svet.
* A da li postoji recept za sreću?
- Neko je to lepo rekao: “Pomiri se sa sobom pa će se sa tobom pomiriti ceo svet”. Dodala bih tome i mir u duši, jer u najintimnijim trenucima svi za njime čeznu. Mir u duši želim svima nama.
ČAROBNI ŠTAPIĆ
- Kada bih imala čarobni štapić onda bih zaustavila sve ratove u svetu, a one koji ih pokreću naterala bih da trče maraton. Ako bi i posle toga želeli da ratuju, naterala bih ih da ga trče sve dok se ne dogovore.
FRUŠKA GORA JE ZAKON
- Najviše volim da putujem u Novi Sad i Frušku goru. Fruška gora je zakon!
Ona me smiruje i osećam da sam se vratila kući.
A mada moram da priznam da čeznem da vidim Peru. |
|
|
|
Heljda, odžačar za vene
Homeopatija da se lakše diše
Kalifornijske esencije jačaju telo, bude srce
Zdrav zalogaj iz plavih dubina
Salon masaže: koktel protiv stres
Kvantna medicina: Sve mi boje dobro stoje
|