|
 |
|
Ko deli može i da množi
|
|
Rada Đuričin
|
Piše:Biljana Soldatović
Na daske što život znače Rada Đuričin je stupila gotovo slučajno. Bila je studentkinja književnosti i za studentske novine je razgovarala sa glumcem Pavlom Minčićem. Uzgred joj je rekao da je rođena glumica, ona je to ozbiljno shvatila i - u maju ove godine proslavila je pola veka od kad je debitovala ulogom Ane Frank u istoimenoj predstavi na sceni Narodnog pozorišta. Dirnule su je i reči prijatelja i kolega koji su joj povodom jubileja poručili: "čestitamo ti, Rado, prvih 50 godina".
U Božjim je rukama koliko će još godina Rada da se bavi glumom. Za sada ne posustaje. Njoj, naprosto, nikad nije dosadno. Nema vremena za to.
Leto je provela sa unucima Natalijom i Dimitrijem, decom sina Radana, filmskog snimatelja koji živi u Los Anđelesu, a sada se sprema za pozorištni festival u Makedoniji. Na toj smotri sa koleginicom Ljiljanom Bosiljčić nastupa u predstavi po tekstu Ljiljane Lašić "Jasmin na stranputici", koja je, inače, na repertoaru Pozorištu Slavija. Posle toga putuje u Rigu, gde će da bude član žirija tamošnjeg međunarodnog festivala monodrame. Čeka je i snimanje novih epizoda popularne serije "Selo gori, a baba se češlja".
Zbog svega toga pitamo da li je tajna njene vitalnosti u radoznalosti i stalnoj aktivnosti?
- Pre bih rekla da je to genetski. Jer, takva sam oduvek. Ta energija, koja me stalno pokreće, verovatno će da traje dok budem bila zdrava i dok moje telo i glava budu funkcionisali. S tim što, naravno, sa godinama snage polako kopne. Često toga nismo svesni ili sebi nećemo da priznamo da ne možemo da uradimo ono što smo mogli ranije. Inače, ne verujem u to da se ljudi mnogo promene sa godinama, osim ako nije narušeno zdravlje. A, što se tiče aktivnosti, to - ili možeš ili ne možeš. Ili si tako krenuo u život, ili nisi. Sve zavisi kako su te "umesili mama i tata".
S obzirom na to da smo se sredle kad je Rada već završila jutarnji obred ispijanja zelenog čaja, preostalo nam je da u njenom stanu, u mirnoj ulici u centru Beograda sa bogatim drvoredom, razgovaramo grickajući usput sušene jabuke.
- Majka je brala "trave" na Vršačkom bregu i još se sećam mirisa kamilice dok se sušila u kući. I danas ima onih koji u okolini Vršca beru lekovito bilje. Među njima je i jedna moja prijateljica koja mi je nedavno poklonila osušemu majčinu dušicu.
O tim malim, a tako dragocenim pažnjama, Rada Đuričin kaže:
- Ubeđena sam da je jako važno da se daje i prima. Neko je rekao - ako ne budeš delio, nećeš ni množiti. Ta mi se rečenica izuzetno dopala i mislim da je zaista tako. A, treba da dajemo ne samo zbog toga da bismo dobili, nego i zato što to oplemenjuje i onoga koji daje i onoga koji prima. Meni je drago kad dobijem male poklone. Imam jednu dragu susetku koja voli da daruje i ona mi, s vremena na vreme, pošto zna da volim, donese sutlijaš. Juče mi je donela tu poslasticu i nisam mogla da se zaustavim dok nisam pojela sve!
Sa žaljenje Rada kaže da se običaj davanja malih poklona izgubio u velikom gradu jer obično ljudi misle da moraju da poklone nešto krpuno. A, najvažnija je pažnja, koja može da se iskaže i kroz malo sutlijaša, malo gibanice, i kroz osmeh...
- Veoma je bitno da se u svakodnevenoj komunikaciji jedni drugima osmehnemo. Ja se, inače, često osmehujem. Ne znam da li me je tome iko učio, ali takva sam od malena. Kako su godine prolazile postala sve više svesna da je važno da se osmehnemo jedni drugima. To prija meni, a pretpostavljam, i drugima.
Za proteklih pola veka na daskama što život znače Rada Đuričin kaže da je to podjednako bila i njena kulturna i prosvetiteljska misija. Jer...
- Tekstovi koje izgovaramo mogu da nas prosvete i da nam pruže mogućnost da o nekim stvarima razmislimo. Misija glumca je i da ostvaruje direktne kontakte sa publikom i da razmenjuje sa njima iskustvo. Smatram da je i to izuzetno važno. Zbog toga sam, uz takozvane velike, pravila i manje, mobilne predstave i gostovala gde god sam mogla. Mnogo puta se dogodilo da, kad se zavesa spusti, prisutni imaju potrebu da razgovaraju sa mnom.
U poslednje vreme je popularna glumica sve češće u rodnom Vršcu, a razlog je rad u Fondaciji "Hemofarm".
- Dok su mi roditelji bili živi u rodni Vršac, u kojem je otac 65 godina bio sveštenik, često dolazila, a sada idem da pomažem ljudima. Jer Fondacija "Hemofarm" pomaže onima kojima je potrebno ali i učestvuje i u izgradnji i restauraciji škola, domova kulture po selima, sportskih igrališta... Primera radi sada se renovira crkvena porta koja je i školsko dvorište osnovne škole "Vuk Karadžić" u koju sam i ja išla. Radosna sam što mi se pružila prilika da i ja u tome učestvujem.
UNUCI
Osmesi na baku
Pitamo glumicu da li su unuci, petogodišnja Natalija i trogodišnji Dimitrije, "povukli" bakin gen i kada je reč o širokom osmehu upućenom svetu?
- Imam utisak da jesu. Mada, znaju i da se naljute. Na primer, ako Dimitriju ne udovoljimo, ljutito prekrsti ruke, i pogleda nas ozbiljno. Na to mi prasnemo u smeh a on ozbiljno kaže: "To nije smešno". I zaprepasti nas jer ne očekujemo da tako mali takvu rečenicu može da izgovori.
DORUČAK
Hleb, sir i grožđe
U ovoj rubrici je, pre nekoliko meseci, Jovan Ćirilov izjavio kako je najegzotičnije jelo probao kod Rade Đuričin i to su bili skakavci. Nismo odoleli da je ne zapitamo kako je skakavce spremila?
- Skakavce je spremio moj suprug, inače nuklearni fizičar, koji je u to vreme mnogo putovao i doneo ih iz Japana. Poslužili smo gostima da vidimo ko će da se osmeli i da proba. Najsmeliji među njima bio je Ćirilov. Inače, suprug voli kulinarstvo tako da je sa putovanja redovno donosio kuvare. Zahvaljujući mužu i ja sam isprobavala razna jela tako da se u našoj kući, naravno s vremena na vreme, jedu puževi, žabe... Volimo i za nas neobične mešavine ukusa (slatko-slano-kiselo). A, iz detinjstva imam naviku da, uz neko slano jelo, jedem voće. Ako zajedno ne pojedem, na primer, hleb, sir i grožđe, kao da nisam ni doručkovala. To je uticaj austrougarske kuhinje.
RADIN GRAD
I Beograd i Vršac
U Beograd je Rada Đuričin došla sa devetnaest i - ostala. Tu je proživela najveći deo života, izgradila karijeru, stekla porodicu...
- Beskrajno mnogo volim Beograd, ali valjda je tako uređeno u ovom svetu, da čovek mnogo nežnosti oseća prema rodnom gradu. Pogotovo što su moji otac i majka bili ukorenjeni u Vršcu, u koji su došli sa dvadesetak godina iz Rumunije. Njihova ljubav prema gradu u kome su sve dobili, kao što sam ja u Beogradu, stalno se prelivala i na nas. Zbog toga sam i ostala vezana za Vršac. Posao kojim se bavim takođe je doprineo da kontakt sa rodnim gradom nikad nisam prekidala. Nameravam da me tamo i sahrane. Pored roditelja. I da tamo bude i moja večna kuća. |
|
|
|
Praziluk odžačar za vene
Kukuruz bistri pamet
Bilje leči tugu
Istine i zablude o žutom šećeru
Beli, ali u boji
Za "Bilje&Zdravlje" govore:
Prim. dr med. sci. Jelisaveta Kunosić i
dr Ivana Džamić o alergijama
Kad se organizam razbesni
Dr Slobodan Aćimović o respiratornim oboljenjima
Jesen nosi nevolje
Dr Biljana Pirgić o talentovanoj deci
Kao drago kamenje
Georgij Nazarov, naturolog
Ovas i pirinač izbacuju otrove
Ivan Vukić, savetnik zdravih navika
Čovek teži ravnoteži
U dodatku DIJETE
Šarena trpeza topi kilograme
Smršajte i izbacite otrove
Jelena Subotić, psiholog nutricionista
Opasni novi trendovi
"Bilje&Zdravlje" poklanja čitaocima aparate za merenje pritiska, vage koje određuju količinu masnoće u telu i biljne preparate
|