|
 |
|
Šandrc o Čudoju
|
Piše: Lj. RŠUMOVIĆ
- Nomen est omen, govorio je stari prorok Jeremija svome tek rođenom sinu. Dete ga je gledalo sa razumevanjem, kao da je jedva čekalo da o njemu više ne govore u srednjem rodu: "Kako se zove i na koga je tako pametno TO dete!?"
"To dete" nije imalo imena jer je Jeremija čekao da se Bog skani i došapne mu ime za novorođenče. Bog se, međutim, zabavio prečim poslovima, a mladunac je rastao kao trska iz vode. - Čudo! Dete bez imena, a tako napredno! govorili su
Jeremijini prijatelji, - Čudo! Čudo!
- Nisam Čudo, ja sam Čudoje! branio se dečak. - TAJ Čudoje! To sam ja!
- Napravi neko čudo, Čudoje! - tražili su njegovi vršnjaci.
- Ja nisam onaj koji pravi čuda, ja sam onaj koji čuda zna!
Čudoje im je, iznajpre, pričao o nekim jednostavnim čudima, gotovo prirodnim. Recimo, da reka Karaš normalno teče iz Rumunije u Srbiju i uliva se u Dunav, ali kad Dunav poraste Karaš teče iz Srbije u Rumuniju i uliva se u Tamiš!
- Izmišljaš, Čudoje, kako je to moguće? čudili su se njegovi drugari, smatrajući da ih Čudoje zavitlava. Ali, kad im je jednoga dana ispričao da se zvuk brže kreće i širi u toploj nego u hladnoj vodi, svi su zanemeli, zadivljeni njegovim
poznavanjem čuda!
Čudoje nije znao otkud zna to što zna, i bilo mu je krivo što zna toliko o tuđim čudima, a sam ne može da napravi ni jedno.
Kao da je čula njegovu muku jednog dana na prozor mu je doskakutala veverica.
Čudoje je oduvek želeo da ima neku pitomu životinju, pa je polako krenuo prema veverici, govoreći: - Ne boj se, ja sam Čudoje, tvoj prijatelj!
- Ne, ja sam tvoj prijatelj! odgovori mu veverica na čistom srpskom jeziku.
Čudoje se začudi, valjda prvi put u životu.
- Gde si naučila?
- U Australiji, krele, gde bih drugo!
Nije se uvredio. Istina je da je njegovo pitanje zvučalo "krelativno", a ne "kreativno", i ne "relativno", kako je on želeo. Veverica dodade:
- Ti, naravno, kaži drugarima da si me ti naučio!
- Ali, ja nikada nisam bio u Australiji.
- Ni ja! Australija je jedini kontinent na kome ne žive veverice!
- Znači, slagala si me!
- Slagati se mogu cigle, jedna na drugu, a lagati se mogu veverice i ljudi!
Dakle, kaži da si me ti naučio srpski!
- Ali, ja ne lažem!
- Rekla sam "kaži" a ne "laži", i upamti, istina je ono što "kažeš"!
- Ja nikada do sada nisam kazao laž! Reći će da sam Lažov!
- Ne, ti ćeš njima reći: "Ja sam Lažov!" I to će biti istina! Oni će shvatiti da ti govoriš samo istinu!
Tako je i bilo.
Čudoje se pročuo po čudu: naučio je vevericu da govori srpski!
SRPSKI JEZIK
Srpski govori smrča na Tari,
I kaćunak na Ravnoj gori,
Srpski šapuću drinski splavari,
I Studenica srpski zbori!
Zemlja kojom ti noga gazi
Srpski jauče ako si tužan,
Srna srpski strepi na stazi
Ako si lovoljub naoružan!
Deda unuka i otac sina
Srpskim hrane i mržnju guše.
Srpski je jezik otadžbina
Srpskih pesnika i srpske duše.
Srpski zna svako srpsko dete,
I veverica srpski ume!
Srpski i mrtav govori Gete!
Al ceo svet nas još ne razume! |
|
|
|
|
