|
 |
|
Stvarnost je prepodnevna zabava
Na čaju sa - Mirjana Bobić-Mojsilović, novinar-kolumnista i književnik |
Kad kažem autobiografija mislim na ukupan korpus znanja, iskustva, emocija,svega što sam videla, čula, pomirisala.Naravno tu spadaju i sudbine svih ljudi koji su me okrznuli. Slikarstvo je moje more, plaža, suncobran. Kad pogledam neku od svojih slika otputujem gde god hoću a, kad slikam, znači da sam odlično raspoložena.
Piše: Mateja Vučković
Još kao gimnazijalka, zajedno sa sestrom bliznakinjom, Zoricom, Mirjana je mamila pažnju širokih masa, tačnije, televizijskih gledalaca. Vedre, vesele, nasmejane, elokventne, nisu bile samo "dekor" u jednom davnašnjem kvizu, gde su bile "prve pomoćnice" glavnom voditelju. Odmah su pokazale da se ne boje kamera, da umeju da vladaju scenom a i da imaju mnogo šta u, tada, još mlađanim glavama. Oni koji su verovali u ove dve "male", s pravom su verovali. Dok se Zorica zaputila u svet nauke i profesure, kao jedan od naših cenjenih sociologa kulture, Mira je ostala dosledna prvoj ljubavi - novinarstvu. Do današnjih dana. Doduše, proširila je delokrug svog pisanja, ali, novinarstvo je za nju, ipak, na prvom mestu. Kroz kolumne, koje i dalje piše za mnoge časopise, ali i kroz autorske govorne televizijske emisije.
Mi smo je pozvali na časkanje uz čaj.
Pijete li uopšte čaj? Da li to činite samo kada ste bolesni ili ciljano, s prijateljima "idete na čaj", umesto na kafu ili vino, što je sve do nedavno kod nas bio uobičajeni poziv na druženje?
- Sa prijateljima pijem vino, pošto se sa njima viđam uveče. Inače ne sedim po kafićima skoro nikada, jer za to nemam vremena. A čaj pijem. Veoma često. Volim zeleni čaj i skoro svakog dana ga pijem sama, kad radim, umesto kafe. I veoma mi prija. Inače pijem samo biljne čajeve - volim i čaj od nane, majčine dušice, od hibiskusa. Bez šećera, naravno. Ništa ne stavljam u čaj. Za zeleni čaj sam na kineskoj pijaci kupila divnu šolju sa cediljkom i poklopcem, tako da mi je to postao neki mali lični ritual.
Od nedavno ste na televiziji, u vašoj emisiji, počeli i javno da kuvate i ugošćavate poznate ličnosti. Da li je tajna poriva za takvom emisijom možda u činjenici da se ljudi uz jelo i piće više opuste i lakše odgovaraju na tzv. nezgodna pitanja ili u nečem drugom?
- Kada zovete goste na večeru, to je uvek neka mala svečanost. Trudim se da se prema mojim gostima u televizijskoj emisiji ponašam kao da su mi stvarno došli u kuću na večeru. Sa druge strane, htela sam da napravim emisiju u kojoj će ljudi dobiti priliku da se pokažu opuštenijim i boljim nego što su do tada bili. Mogu da kažem da su svi bili fenomenalno opušteni i prirodni, a neki od njih čak i frapantno iskreni. Da, vino i kuvanje pomaže u tome - i meni i njima.
Već duže se u javnosti češće predstavljate kao pisac nego kao novinar. Da li ste se to zasitili novinarstva ili je razlog ulaska u književne vode neki drugi?
- Pisanje je moja najdublja potreba, sa tim ne možete da kalkulišete. Novinarstvo je moja prva ljubav. Jedno vreme, nekoliko godina nisam pisala ni za jedne novine. I u jednom trenuitku sam pomislila da gubim vezu sa stvarnošću u kojoj živim. Vratila sam se novinarstvu, pišem nekoliko kolumni, ali to je taman toliko da potpuno ne otputujem u svoj svet mašte, da zadržim kontakt sa stvarnošću i ljudima u njoj.
Kako usklađujete mirno, osamljeno pisanje knjiga, odvojeno od javnosti, i žustro novinarstvo, uvek u žiži javnosti?
- Ujutro kad ustanem, skuvam kafu (to je jedina kafa koju popijem u toku dana, ali bez nje ne mogu), upalim kompjuter i napišem svoju kolumnu. Mogu da kažem da sa stvarnošću završavam do podneva. Sve ostalo je moje vreme, vreme koje imam za sebe. I tada stvaram u tišini.
Za novine i televiziju teme svakodnevno izviru, ali, gde crpite inspiraciju za vaše knjige?
- Sve moje knjige su moja autobiografija u najširem značenju tog pojma. Kad kažem autobiografija, onda mislim na ukupan korpus znanja, iskustava, emocija, svega što sam videla, čula, pomirisala. Da, naravno tu spadaju i sve sudbine svih ljudi koji su me okrznuli. To jest, sve što vidim i čujem, potencijalno ulazi u moju literaturu.
Sticajem nesrećnih okolnosti veoma mladi ste postali udovica, a samim tim i žena koja sama odgaja dete, u vašem slučaju kćer. Koliko vam je to
teško i zašto? Da li je našim samohranim majkama, u poređenju sa ženama istog statusa i dobi, koje žive na Zapadu, teže ili lakše da tako žive i podižu svoju decu?
-Teško je kad sami podižete dete, ma gde da živite. Nije to samo pitanje materijanog, mada ono u našim uslovima nije zanemarljivo - pre svega, težina o kojoj govorite odnosi se na to da ništa iz oblasti roditeljstva nemate sa kim da podelite. A sve ostalo - za to sam se nekako pobrinula.
Iako ste "javna ličnost" svoj život vrlo dobro kontrolišete i svoju privatnost uspešno držite po strani. Zašto tako strogo vodite računa o tome?
- Zato što mislim da je privatan život - privatna stvar. Ljudi koji svoju privatnost "prodaju medijima" sigurno imaju dosta praznine - pa im treba dokaz da su živi. Meni to ne treba. I mislim da se privatne priče, dobre ili loše, mogu deliti samo sa najbližim prijateljima.
Ljudi koji su vam bliski znaju i da lepo slikate, da na vašim slikama preovlađuje raskošan kolorit. Koliko je slikarstvo vaš hobi, svojevrsno pražnjenje ili bekstvo od stvarnosti?
- Slikarstvo je moja druga ljubav, moje bekstvo od stvarnosti, moje more, koje mogu da imam kad god poželim. Moja plaža, moj suncobran. Dovoljno je da pogledam neku od mojih slika, i da otputujem. A kad slikam, to znači da sam u odličnom raspoloženju.
Vidimo vas i u reklamnim spotovima. Je li razlog ovakvom eksponiranju finansijske prirode ili nesto drugo?
- Ne znam da li ste primetili, ali u reklamama za proizvode koje reklamiram, reklamiram se i ja - to jest, ono što radim. Recimo da sam snimila reklame zato što se u njima govori i o onome čime se ja bavim, a postojao je i finansijski motiv. Da dodam još da reklamiram zdrave proizvode - jogurt sa lekovitim bakterijama, posuđe koje je savršeno i u kome je zdravo kuvati.
Mnogim ljudima ste veoma simpatični, ali ima i onih koji vam zameraju na preteranom gestikuliranju. Pokušavate li ikad da sebe u tome obuzdate
ili, jednostavno, ostajete takvi kakvi ste, jer u suprotnom ne biste bili "prava Mira"?
- Svako ko je javna ličnost ima one koji ga vole i one koji ga kritikuju, čak i kada to ne zaslužuje. Nisam nikakav izuzetak. Što se gestikuliranja tiče - to sam ja, mada mislim da u poslednje vreme to radim manje, pre svega zato što su mi ruke u emisiji "Pogodi ko dolazi na večeru", stalno zaposlene - ili seckam, ili mešam, ili držim čašu.
BIOGRAFIJA
Završila je novinarstvo na beogradskom Fakultetu političkih nauka. Međutim, u vode "sedme sile" zakoračila je znatno ranije, po završenoj gimnaziji, sa devetnaest godina. Još tada je profesionalno počela da piše za "Omladinske novine".
Tekstovi, komentari, kolumne?!?! s potpisom "Mira Bobić-Mojsilović", objavljivani su u gotovo svim nedeljnicima SFRJ. Radila je i nekoliko "talk-shonj" emisija na različitim televizijama .
Do sada je napisala i objavila devet knjiga - šest romana i tri drame, koje su joj izvedene u beogradskim pozorištima. Na scenu "Zvezdara teatra" , sa istim glumcima koji su već igrali u njenim predstavama, ponovo postavlja svoj komad "Suze su O.K". Premijeru očekuje sredinom decembra.
Popularna novinarka ima devetnaestogodišnju kćer Milu, studenta druge godine arhitekture.
Zajednički imaju svoju kućnu ljubimicu, crnu pudlicu Lili, oko koje uglavnom dele obaveze.
Mira, kao većina žena, uvek ima vremena i za najomiljeniji ženski hobi - voli i gaji cveće.
Osim toga, još i slika. Korice njenih knjiga ukrašene su njenim slikama. |
|
|
|
U ovom broju:
Karfiol i prokelj
Bela ruža čisti jetru...
Vreme prehlada
Nijagara na vrh nosa...
Organska poljoprivreda
Tri bašte u jednoj...
Mala škola makrobiotike
U ritmu godišnjih doba...
Nega bebe
Vlaga gricka prepone...
Reumatske bolesti
Jesen budi žiganje...
Drveni ugalj
Stotinu ruku čađavog sunđera...
|