Shutterstock

Nema čoveka koji u sebi ne nosi neku vrstu straha. Strah je prirodno osećanje, moćno i jako - s kojim ili protiv koga treba ići oprezno.

Suočavanje sa vlastitim strahovima jedan je od najtežih zadataka, ali baš zato, kako savetuje Georgij Nazarov, profesor u školi zdravog života - treba se postepeno pripremati za konačan obračun sa njima.

- Postoje iracionalni i realni strahovi - kaže Nazarov koji više vremena provodi u Srbiji nego u rodnoj Rusiji.

- Ovi prvi su, dakle, izvanrazumski, a ovi drugi su realni, iskustveni strahovi koji nam pomažu da preživimo. To je kao kada se jednom opečemo na ringli, pa naučimo da više ne smemo da je diramo.

Strah podstiče razvoj
Nazarov nas uči da strah u suštini nije loša stvar kao što na prvi pogled izgleda.
- Strah nas u suštini podstiče na razvoj - kaže on.- Sve što radimo u početku iz straha ima svoj uzlazni tok i tokom učenja strah postaje sve manji. Učimo da vozimo bicikl, recimo, i imamo u početku veliki strah, ali onda, kako učimo, on postaje sve manji, a mi sve sigurniji. Istovremno, postajemo jači i stabilniji.

Patološki strahovi nisu isti kao i obični, svakodnevni strahovi i, budući da su tvrdokorniji, pristupamo im upornije.

- Tada moramo da radimo slične stvari kao što je taj strah, samo manje, da bismo se navikli na njega i da bismo se polako pripremali za suočenje sa tim velikim strahom.I da zatvorimo sebi odstupnicu, da, jednostavno, sprečimo sebe da pobegnemo od suočenja.

Kao što je strah dobra stvar i stres je po Nazarovu, izuzetno podsticajan. Stres je čak neophodan!

- Ukoliko živimo bez stresa mozak se slabo razvija i mi brzo starimo - kaže Nazarov.- To znamo na osnovu eksperimenata koje su naučnici radili sa pacovima. Oni su izdvojili tri grupe pacova. Prva grupa pacova je živela u miru i blagostanju. Druga grupa je stimulisana stresovima, i bila izložena udarima struje i drugim neprijatnim efektima. Treća grupa je živela u zatvorskim uslovima. Posle izvesnog vremena ustanovljeno je da su ovi prvi, koji su živeli lagodno, imali kraći životni vek i nerazvijeniji mozak. Oni koji su bili izloženi stresu, duže su živeli i imali razvijeniji mozak, a oni u zatvorskim uslovima imali su, takođe, manje razvijen mozak i kraći životni vek.

Stres je tako, nasuprot uvreženom mišljenju, odličan za dug život i aktivan mozak. Za dug život posebno! O tome svedoče bivši zatvorenici koncentracionih logora. Oni su u logorima doživeli izuzetno jak stres i većina je živela - dugo. Generalno, to važi za većinu ljudi koji su preživeli Drugi svetski rat i ratove, uopšte....

Ceo tekst pričitajte u novom broju „Bilja i zdravlja”