|
 |
|
"Meljem" svojim karakterom - do novog cilja
Na čaju sa...Aleksandar Šapić, sportista i predsednik opštine Novi Beograd |
Kapica sa brojem 10, plišani plavi delfin, knjige u čast šampiona...samo su neki od "trofeja" koji krase kabinet prvog čoveka opštine Novi Beograda, Aleksandra Šapića, svojevremeno najboljeg vaterpoliste Evrope i sveta. Posle sedam godina političkog angažmana, priznaje da mu se kada se priseti svoje sportske karijere, nekad čini da je to bio neko drugi, da je živeo drugi život.
Život protkan trudom, odricanjima i posvećenošću, koji je počeo baš ovde, u novobeogradskim blokovima. Danas, bez obzira na slavu, medalje i priznanja koje je stekao tokom sportske karijere, ponosno voli da kaže da je Maksimov i Fedorov tata, Milicin suprug, Zvezdaš, humanista...Priznaje da samo mudri umeju s njim da izađu na kraj i da ga sve ove godine pokreće nastojanje da svakog dana u svakom pogledu radi na sebi. "Čovek od čelika" ovih dana puni 38. godina, a i dalje ume da nosi osmeh večnog dečaka, kao i one 1995. kada je sa samo 17 godina osvojio prvu zlato.
*Četiri godine ste na čelu opštine Novi Beograd, pre toga ste bili pomoćnik gradonačelnika. Koliko Vam se život promenio od tada i u čemu su te promene najočitije?
- Promenilo se to što sam se konačno vratio u Beograd iz kojeg sam otišao 1995. godine, prvo u Bečej, pa u Italiju i u Rusiju. U rodnom gradu ponovo sam počeo da živim 2009. godine posle 14 godina, ne računajući dolaske tokom letnje pauze sa nacionalnim timom. Vratio sam se kući, to je najveća promena.
*Trudite se da inicirate mlade, najviše kroz sport. Kakva je "povratna informacija", koliko im znači ta vrsta podrške?
- Trudim se da im svojim primerom pokažem ono u šta ja verujem i šta mislim da je ispravno, da im predstavim neke svoje postulate. Ako prihvate, znaću da sam učinio dobro delo.
*Jesu li klinci za sve ove godine češće uzimali autogram od Šapketa ili od - Gangule?
- Mlađi od Gangule, a oni što su navijali za Šapketa su porasli. Neki me "prepoznaju" po "Plesu sa zvezdama", a nedavno su počeli da mi uzimaju autogram i kao predsedniku opštine. I to mi je isto drago.
*Izjavili ste da ste naivno ušli u politiku. Da možete ponovo da birate da li biste se politički angažovali ili ne?
- Ne bih.
*Pre nekoliko godina rekli ste zbogom profesionalnom sportu. Šta Vam danas prvo probudi sećanje na dane kada ste branili boje jugoslovenske, a zatim i srpske trobojke?
- Sve, sva ta takmičenja mi prođu kroz glavu, kada negde osetim miris ili pesmu koji me vrate u neka takmičenja, neki grad i neko drugo vreme. Uglavnom, samo lepe uspomene i emocije, ne bih mogao da odvojim jednu, jer se mnogo stvari izdešavalo, za nacionalni tim igrao sam 13 godina.
*Jel tačno da niste stizali da uživate, slavite svoje titule?
- Stizalo se, naravno, bilo je vremena, ali takav mi je karakter. To je i danas jedna od mojih mana. Koliko god ostvario neki uspeh i rezultat koji mi je bio bitan, kad se on desi, ja sam ga odmah stavljao sa strane i išao dalje što nije dobro, jer počinješ da "melješ" i sebe one oko sebe.
*Olimpijade u Atlanti, Sidneju, Atini i Pekingu...Šta su Vam prve slike iz tih gradova?
- Atlanta mi je možda bila najupečatljivija, imao sam 18 godina, to su mi bile prve Olimpijske igre i sve mi je bilo glamurozno: odjednom si u restoranu pored ljudi koje si samo gledao na televiziji- američki atletičari, košarkaši...
*Da li su "koreni" gvozdene sportske discipline i danas prisutni u Vašem životu?
- Pretpostavljam da svako ko se bavio sportom i imao neki vrhunski rezultat mora da ima tu disciplinu, neko veću, neko manju. Mislim da je to deo mog vaspitanja i karaktera, da i ne umem drugačije da živim.
*Vidite li u sinovima naslednike kada je sport u pitanju?
- To ne znam. Kad bi me neko pitao da li bih voleo, rekao bih: "Da!" Ali, trudiću se da ih ne pritiskam i voleo bih da nemaju breme oca, jer se pokazalo da deci, čiji su roditelji bili uspešni u nekoj oblasti, naročito u sportu, to često nanese više štete nego koristi. To dožive kao breme, pritisak i "izgore" u tome. Pokušaću da im skinem breme i pozitivno i negativno i da imaju priliku da prave svoj život, jer to i jeste obaveza nas roditelja.
*Šta je Vašu suprugu izdvojilo od ostalih žena?
- Desilo se...zavoleli smo se, ljubav nas je spojila.
*Šta podrazumevate pod eliksirom za dobro zdravlje?
- Trudim se da rano ustajem, ne pušim, ne pijem, nastojim da vodim računa o ishrani, ništa striktno, ali i u ishrani i u ponašanju i u životu, treba biti umeren, uravnotežen. Nisam neko ko izlazi i ostaje budan do kasno, ne "rabim" organizam na taj način, redovno treniram i negujem lepe i zdrave misli, jer glava "puni" sve organe.
*Čega se prvog setite kada pomislite na detinjstvo?
- Sa šest godina otac me je odveo na trening na bazen "11. april", ovde u blizini. I kada pomislim na detinjstvo uvek se setim tog mog kraja, paviljona, parka, škole, bazena.
*Čime Vas je očarala Italija?
- Italija je jedna od najlepših zemalja na svetu i mogu slobodno da kažem - moja druga domovina.
*Opišite sebe - karakterno u nekoliko reči...
- Nije mi lak karakter, biću realan, ali kada me neko upozna, veoma sam jednostavan za komunikaciju. Pametni i mudri uvek spoznaju kako ću da reagujem i umeju sa mnom da izađu na kraj. Trudim se da budem posvećen svemu čime se bavim, možda je to moja glavna osobina - posvećenost.
*Čega se nikad ne biste odrekli?
- Svojih životnih postulata, jer u momentu kada izgubiš to iznutra, a to svako oseti, gubiš lični integritet, identitet, šta god, sam pred sobom.
*Vrhunac hedonizma za Vas je...
- Kada možete sebi da priuštite stvari koje Vas potpuno ispunjavaju. Mislim da sebe još u tom prostoru tražim. Posao i nedostatak vremena nisu opravdanje...Imam momente kada volim da budem sam, kada se opuštam i uživam u tome, ali čini mi se da još moram da učim "bežanje" u svoj svet.
*Šta je u snovima i željama Aleksandra Šapića?
- Nemam velike snove i želje. Kao klincu san mi je bio da budem jednog dana najbolji u poslu kojim se bavim...Ne znam u kojoj meri sam to ostvario, ali potpuno sam siguran da sam bar jedan dan bio najbolji. Danas želim da živim normalan život, da svoju decu pripremim za život koji ih čeka, nekih drugih velikih želja nemam.
Humanost na delu
*Osnivač ste Udruženja građana "Za naš grad" i Fondacije "Budi human", sa akcentom na pomoć deci i starijima. Kako se rodila ideja i sećate li se nekog posebno emotivnog trenutka?
- Ideja se rodila pre tri godine, posle nekoliko "nesrećnih" akcija na humanitarnom planu. Bilo mi je žao da, bez obzira na vreme i okolnosti u kojima živimo, nešto što bi trebalo da bude najčistiji deo društva potpuno bude dovedeno u pitanje. Želeo sam da pravljenjem humanitarne organizacije u kojoj će sve biti transparentno pokušamo da vratimo poverenje ljudi. Nailazili smo na mnogo prepreka i danas sam zahvalan premijeru Aleksandru Vučiću, čijim su angažovanjem neke stvari ubrzane i postavljene na mesto. Ova fondacija pomaže mnogo dece i odraslih kojima je pomoć potrebna, prikupljeno je više od dva miliona evra, mnoge ličnosti iz javnog života daju nam podršku, a od konkretnih rezultata, 65 dece poslali smo na lečenje. Verujem da smo kroz ovu fondaciju vratili poverenje ljudi, jer to mi je bio motiv. Bilo je mnogo emotivnih trenutaka, svaki je težak na svoj način i ja više nisam isti čovek, jer živiš momente svih tih ljudi i dece...
Pecaroši i sreća
*Kako izgleda Vaša skala životnih vrednosti?
- I to je relativna stvar. Cenim kada su ljudi dosledni, da žive život zbog sebe, i rade ono u šta veruju, stvari koje smatraju da ih čine srećnim. Ponekad zavidim pecarošima, mislim da su to najsrećniji ljudi na svetu: treba im samo štap, reka i kofa sa mamcima, da nađu balans i zadovoljstvo.Ono što mi tražimo u sportu, uspesima, čitanju...
Danijela Kljajić |
|
|
|
|
