Radivoj Raša Popov

Sveznalica, autentični mudrac i Orfej našeg doba, najbolji su epiteti kojima je na Vikipediji opisan novinar i književnik Radivoj Raša Popov. U vreme prikazivanja serijala "Fazoni i fore" bio je pomalo svačiji deda. Danas, kad uveliko gazi devetu deceniju i dalje je nenadmašni pripovedač i humorista, kome ne nedostaje ni lucidnosti ni elana.

Ništa čudno, ako se zna da je već u trećoj godini, zahvaljujući ocu, listao enciklopediju "Sveznanje", a sa devet prvi put pročitao Dositejev "Život i priključenija". Danas, mnogo decenija kasnije, ovenčan je nagradom koja nosi ime ovog prosvetitelja.

Intelektualno je sazrevao uz Makavejeva, kao književnik kada mu je "selektor" bio Vasko Popa u "Poslednjoj šansi" na Tašmajdanu, odakle su kretale najlepše ideje. Iz njih su nastale nezaboravne emisije za decu "Neven", "Šešir bez dna", "Radost saznanja".

Danas, čika Raša, koji je voljom za lepotom života dva puta uspeo da savlada kancer, koji se trudi da ignoriše dijabetes, a da smehom i perom napaja dušu, za naš list otkriva deo svojih životnih priča...

Kakav je bio osećaj primiti nagradu koja nosi ime Dositeja Obradovića?

- To je bilo neobično laskavo, bio sam iznenađen, nisam očekivao tako veliko priznanje. Do sada sam dobijao male nagrade za dečiju literaturu, ovo je prva kapitalna nagrada koja me čini javnom ličnošću.

Ko su Dositeji našeg doba?

- Dobitnici nagrada na matematičkim olimpijadama. Nisu iz književnosti, ali su iz carstva inteligentnih ljudi.

Šta je starije: vaše druženje sa knjigom ili sa decom?

- Sa decom, jer sam imao dva starija brata. Nisam bio tip vođe, čak ni kada sam bio urednik, nisam se dobro osećao kao zapovednik, kontrolor.

Kojoj knjizi iz detinjstva i danas volite da se vratite?

- Imam šezdesetak knjiga iz tog perioda...Draga mi je uvek bila "Knjiga o sportu" Ljubomira Vukadinovića, sportskog novinara. Izdata je 1936. godine, otac mi je kupio, a ja sam je pročitao najmanje 15 puta. Kada sam pisao svoju knjigu o sportu "Neobične priče o sportistima sveta i Srbije" posvetio sam je Vukadinoviću, jer je bio moj učitelj i inspirator.

Jedno poglavlje knjige posvećeno je i Novaku Đokoviću...

- U knjizi sam o Đokoviću rekao: "Kad Novak pobeđuje, bolesnici ozdravljaju. "Kada sam dva puta operisao rak, najveću radost mi je pričinjavala Novakova pobeda. Novaka treba propisivati kao lek u svakoj terapiji."

Bili ste junak detinjstva mnogih generacija. Ko je bio "heroj" vašeg doba?

- Heroj moga doba, apsolutni uzor i idol bio je mamin stric Radivoj Ubović. Po njemu sam dobio ime. Bio je plemenita, genijalna osoba, govorio je 16 jezika, čak i kečua i guarani. Pred Prvi svetski rat napustio je Prag, gde je diplomirao gradnju železnica i brodom otišao u Argentinu. 1916. godine bio je u postojbini Inka, gde su ga smatrali božanstvom.

Verujete li da je ime sudbina?

- Apsolutno, čudna je i nepogrešiva psihologija imena. Ja se ponašam kako ime kaže: radujem se, rad sam da radim, dajem.

Rođeni ste u vreme velike ekonomske krize 1933. godine. Je li bilo lakše preživeti tada ili danas u krizi morala?

- Tada je dinar bio veliki kao točak, kriza se nije rešavala inflacijom. Uvek je bilo dobrih i loših ljudi. Sada se svet vratio veri i to daje nadu da ćemo o(p)stati...

U supruzi ste imali veliku, iskrenu, duboku ljubav "za ceo život". Kako danas gledate na opšti sunovrat porodičnih vrednosti?

- Kad vidim na ulici oca kako nosi bebu, nasmešim se od radosti i blaženstva. To su pravi ljudi. Oni čuvaju svetinju porodice, jer su dobri očevi. Kad majka nosi bebu, to se podrazumeva. Unoseći birane misli Marije Montesori u svoju knjigu saznao sam da za razliku od muškaraca žene poseduju izvanredan dar za planiranje i organizaciju. Obično se misli da su glavni planeri u društvu muškarci, a to je zabluda. Ona i porodicu drži na okupu, neguje je, podiže.

Učili su nas da je važno biti bogat duhom. Šta mislite ko je danas bogat čovek?

- Po mom osećanju bogatstvo se stiče uzurpiranjem para od drugih ljudi i od društva. Često iza bogatstva stoji prevara i podvala, tako da ja ne mogu da uvažavam bogataše. Duhovna bogatstva više mi vrede od materijalnih, što se vidi po mojoj modi "apa drapa": kupujem u prodavnici starih stvari i često se osećam kao partizan - nosim odela pokojnih Nemaca.

Da li nam se i nacija zagubila negde u tranziciji?

- Imena su odgovor. U vreme monopolskog društva i takozvanih prisilnog internacionalizma mi novinari kad pišemo "napisano srpskim jezikom", morali smo da stavimo, "našim jezikom." Sada se imenuje srpska zastava, srpski grb, srpski teniser...

Vaša deca nisu se latila pera: sin Bojan je sveštenik u Moskvi, ćerka Dijana ikonopisac...

- Bojan je sveštenik, ali i čovek od pera, veoma mudar. Po kanonima pravoslavne crkve umesto on meni, ja njemu moram da se obratim sa "Oče". Ćerka je u Beogradu, voli ikonopis i divno ga radi, a moj dom krasi ikona Svetog Stefana, kog slavimo. Imam troje unučadi i najstarija Maša (Marija Popova Filips),koja živi u Melburnu, uneta je u knjigu srpskih pisaca u rasejanju. Priznajem, poezija joj je bolja od dedine.

Kada vas sećanja vrate u detinjstvo, šta vas prvo tamo sačeka? Koje slike rodnog Mokrina?

- Ležim bolestan od difterije, a dve glave, krupniji i sitniji dečak zaviruju kroz odškrinuta vrata. Ne smeju da uđu, ni da mi priđu, da se ne zaraze. Moja braća Duško i Laza, radoznali, a ja očajavam. Pamtim kao da je juče bilo.

Dugo ste radili informativni i dečiji program na televiziji. Danas smo, čini se, uskraćeni za takve vrednosti.

- U ona prosvetoiteljska vremena, 1980. godine, Bajford je snimio "Neven", a Biserka Pejović po strogoj instrukciji stvorila obrazovni program za decu "Kockica". Ršum je prošle godine obnovio "Fazone i fore". Nije sve propalo, ima mnogo više malih sveznalica nego što mislimo.

Može li se stalna potraga za srpskim političkim mesijom uporediti sa vašim davno napisanim "Novim čovekom sa Cvetnog trga"? Postaje li se "nov" i drugačiji preko noći?

- Bio sam koautor Dušana Makavejeva. Rugali smo se zamisli ultralevičara da se revolucijom stvara novi čovek, koji nije zavidljiv, pakostan i sebičan, već milosrdan, kao hrišćanin. Trebalo je iz kolevke ateizma stvoriti darežljivog dobroćudnog čoveka. To je bilo nemoguće: prvo, kolevka mu je bila pogrešna, a i nemoguće je izmeniti prirodu čoveka datu rođenjem. I danas ima mnogo dobrih, plemenitih ljudi, kojima se po glasu i po intonaciji pozna da su - novi ljudi.

Makavejev ima upečatljivo mesto u vašem životu...

- Bio je najbolji student psihologije, čitao je celokupnu modernu psihologiju, a voleo je da pročitanu knjigu priča prijateljima. Ja sam bio taj kome je pričao i kad sam rekapitulirao svoj život, shvatio sam da sam uz književnost završio i fakultet - Dušan Makavejev, fakultet ekskluzivne egzistencijalne psihoanalize i psihologije. Dobro je imati druga koji čita vredne knjige i pripoveda ih. To je veliko blago.

Koji vas moto vodi kroz život?

- Trebalo bi da bude: "Manje brbljaj", ali ne držim se toga. Najteže trenutke u životu doživeo sam zbog toga što nisam znao da skratim jezik.

Po čemu je čika Raša pravi "Lala"?

- Moja pokojna žena Radojka, u vreme dok smo živeli sa mojom porodicom, otkrila je šta je glavno lalinsko: kada im preti opasnost skreću pažnju na nešto sasvim sporedno.

Jednom prilikom ste mi rekli da ste u četvrtoj fazi svog bitisanja na planeti. U čemu je lepota života?

- Moja najnovija knjiga pesama zove se "Život je sladak, brate, ko bi želeo na groblje da ga prate." U Londonu sam video taj natpis. Treba naći zadovoljstvo u malim stvarima.

Imate li omiljenu biljku, čaj, zdrave navike?

- Od lekovitih cvetova najviše mi se dopao dragoljub. O toj biljci više sam saznao za svoju seriju "Šešir bez dna", da je doneta iz Amerike, a da smo joj mi dali ovo lepo ime. Ne pijem čajeve, pijem bikarbonu sodu koju dobijam iz Brisela.

Provincija rađa genije

Je li danas usud biti intelektualac u Srbiji?

- Nestao je čuveni beogradski liberazlizam, pojavile su se desničarske diktatorijalne spodobe, pa danas intelektualcu ne preti ideološka komisija Saveza komunista, već razni opskuranti. Još u moje vreme bilo je primetno da visoki intelektualci dolaze iz provincije, da provincija rađa genije.

Bogata karijera

Iako je više voleo istoriju, Popov se opredelio za studije književnosti u Beogradu. Novinarsku karijeru počeo je u novosadskom Dnevniku, a radio u listu "Mladost", u Radio Beogradu, u Televiziji Beograd.

Bio je lektor za srpskohrvatski jezik u Londonu, Birmingemu i Notingemu i glavni urednik izdavačke kuće "Matica srpska". Oženjen Radojkom, profesorkom književnosti. Dobitnik je mnogobrojnih priznanja, najskorija nagrada za životno delo "Dositej Obradović".

Studenica

Kada ste se i gde osećali ponosno, uzvišeno?

- U Studenici kada sam video sarkofage u kojima leže Stefan Nemanja i Stefan Prvovenčani. Oduševila me je dalekosežnost srpske države i civilizacije. Bio sam pun ponosa što sam rođen na ovim prostorima. Nedavno, u 83. godini konačno sam pročitao Ćopićev "Prolom" i plakao kao kiša, jer sam bio fasciniran veličinom tog dela i autora.

Danijela Kljajić