|
Petar Peca Popović
|
Svi oni koji se razumeju u rok muziku za Pecu Popovića će reći da je najbolji srpski rok novinar, da ovaj muzički pravac "drži u malom prstu". Predstavnik je prve generacije novinara u staroj Jugoslaviji koja je rokenrol živela. Autor mnogih tekstova, priča, knjiga, urednik uspešnih izdanja, pokretač mnogih novih listova i dobitnik brojnih nagrada, ni danas, kao penzioner, ne staje.
Osim obrazovanja i znanja koje izbija iz njega, širi svoju neiscrpnu životnu energiju, pa sagovornik odjednom postane radostan što je uopšte dobio priliku da razgovara sa njim. Stvarao je rokenrol, upoznao je sve najveće svetske i domaće zvezde, ali je i preživeo osam bajpasova, sedam stentova, šest infarkta, četiri operacije i dve kliničke smrti!
Umro je, kaže, dva puta, i nije bilo strašno. Životni poziv i muzika su ga vodili na razne strane sveta, ali ga je i njegova bolest odvela na mesta koja nije očekivao da će posetiti, pa čak na kratko i na "onaj svet". Zato sada život shvata drugačije, kroz smeh kaže da pravi samo kratkoročne planove, jer nije siguran da će ove druge, dugoročne, ispuniti. A, kaže, ne voli da ispadne lažov:
- Novinarstvo nikad nije bilo jeftin sport. Ako plate nisu bile dobre, dobri su bili stresovi, pa je to negde moralo da se plati. Kada je Bog pravio raspodelu, nekome je dao više, nekome manje i u toj nepravdi dobijete nešto što niste zaslužili, ali i nešto što vam baš i ne treba. Tako je i sa mojom genetikom. Po očevoj liniji ja sam najstariji Popović, svi su umrli od prvog infarkta, stričevi u 42. otac u 56. godini. Zato kažem da sam sada u dodatnom vremenu, trenutno doigravam život. Ali, lepo je, srećan sam što sam osim profesionalnog dobio i ovo privatno-zdravsteno isksutvo koje me je promenilo. Medicina je neverovatno napredovala čim sam ja stigao do ovih godina sa svim svojim felerima.
Lečili ste se u Beogradu, Milanu, Švajcarskoj, Hjustonu, nekoliko puta ste pobedili smrt. Kako gledate na život posle svega?
- Da je moj otac imao mogućnost da ga gledaju i paze doktori beogradske kardiološke škole, siguran sam da bi duže poživeo. Nažalost, o njima se malo govori iako su postigli izuzetne rezultate, jer čim izađu iz struke i oglase se kao intelekrtualci nastradaju u javnom saobraćaju. Kad sam operisan u Hjustonu, probudio sam se, a pored mog kreveta je stajao čuveni dr Hjuit. Prvo što me je pitao je da li znam dr Boška Đukanovića. Olako se odričemo naših mozgova. Znate li koliko vremena treba da se izgradi eminentno ime, pa čak i ako ste lopov, a kamoli ako ste kardiovaskularni hirurg? Žao mi je zbog generacija koje dolaze, trebaće im pomoć, a najveći će da odu u penziju, a mlađi u inostranstvo. Struka neće davati kvalitet, već će ga određivati politika. Mene je bolest osnažila, ohrabrila da idem dalje, bez obzira na sve.
Oni koji su preživeli kliničku smrt to iskustvo opisuju kao prolazak kroz tunel. Šta ste vi osetili?
- Imao sam sreću da umrem u Urgentnom centru, spasli su me jer sam bio na licu mesta. Pamtim, a bilo je to pre 15 godina, da je plafon odjednom počeo da se sužava i iz bele prešao u ljubičastu boju. Sve se slivalo u malu belu tačku. Izašao sam iz bola u fenomenalno stanje i sledeće čega se sećam je ponоvo bio bol i vraćanje svega na staro. Celih 11 minuta su doktori "radili vežbe" po meni da bi me vratili. Akademik Seferović je došao sa sve leptir mašnom jer je pošao na neku zabavu i sećam se da je rekao da nikad u životu nije video takav EKG.
Neverovatno brzo ste se oporavili. Šta je tome doprinelo?
- Kada sam se konačno probudio, pored mene je sedeo čovek i rekao da je autolektričar sa Banovog brda. "Potpisao sam da idem kući, ceo život radim sa strujom i kada sam video šta su tebi uradili, rešio sam da pobegnem", bilo je ono što mi je rekao. Defibrilatorom su mi progoreli kožu, bilo je veoma hladno pa sam dobio i upalu pluća. Dr Peđa Marković se šalio kako mi se divno čuje upala, dovodio je studente da im pokaže, koje je moja zabrinuta žena terala. Ma svašta je bilo, ali su bili izuzetno pažljivi i divni prema meni. Ležao sam dva meseca posle toga, otišao u Hjuston nа operaciju sa sve krevetom, a već osmi dan posle toga sam kupovao knjige i slušao koncerte. Mislim da svako umre na svoj dan, a taj nije bio moj.
Poklonjen vam je život, da li ga sada drugačije "trošite"?
- Ne znam čime sam zaslužio da ostanem, ali sam uvek pozitivan. Pokušavam da zamislim kako bi život bio strašan da se ne smejem. Generalno smo osuđeni da budemo zabrinuti i negativni, ali ja na to ne pristajem. Život neka šamara, ali smeh mora da opstane. Nervira me što se ljudi lako predaju. Situacija ni kod mene nije bajna, 15 odsto penzije dam na lekove, pa zamislite još da sam negativan. To se ne sme, mora da se igra, jer pobedi bolji, a učestvuju svi.
Šta je vaša motivacija?
- Što se bolesti tiče, imam obavezu prema doktorima, njihovoj dobroti i žrtvama, prema svojoj porodici i prijateljima da živim i da se borim. Kada sam bio u šok sobi, priđe mi čovek i kaže da se zove Ivan i da je iz Ljubljane, lekar na intenzivnoj nezi. "Kada sam pošao iz Slovenije poneo sam ploču "Indeksa", a znam da ih volite, pa sam došao da vas vidim", rekao mi je. Onda sam shvatio da postoje neprocenjivi trenuci, da je život neverovatna stvar.
Životne navike rok novinara nisu ni slične životnim navikama kardiovaskularnih pacijenata. Kako ste to uskladili?
- Shvatio sam da najgori problemi sa srcem nastaju kada izađete iz stresa i kada više nemate obaveze od jutra do večeri. Zato sada stalno nešto radim. Kad ostarite nemate većeg prijatelja od vaše bolesti. Da, možda vam zvuči čudno, ali ta interakcija može da donese dobre rezultate. Ne smete da joj priznate da je se bojite, ali ni da joj kažete da je jača od vas. Prihvatio sam svoju bolest, živim sa njom i uvažavam je. Kada bi mi neko sada rekao da sam OK, brinuo bih od čega ću da umrem. Ovako pazim, jurim, stanem kad ne mogu, smirim, ali živim. Trudim se da hodam, pređem više od šest kilometara svakog dana. Šetajući sam upoznao Londom, Pariz, Njujork. Ne pušim, a od 1981. godine sam vegetarijanac.
Morali ste da se odreknete mnogih zadovoljstava?
- Ceo život pijem kiselu vodu, običnu samo u kafi. Ne pijem rakiju, samo crno vino. Belo ne volim, pa često uvredim vinare kada kažem da je belo vino samo za tri stvari - za sirće, salčiće i obloge kada žene boli donji stomak. Crno vino je bogato antioksidansima, ali ne preterujem. Tokom jedne operacije transfuzijom dobio sam hepatitis C, pa moram da pazim i na jetru. Konstatovali su mi i početak Parkinsonove bolesti i Alchajmera, a kada sam upitao doktorku koliko još imam vremena pre nego što počnem da bežim od kuće, rekla je - 10 godina. Tada sam se našalio da ne mislim da poživim toliko, ali mogu vam reći da se to ozbiljno približilo.
Po vama bi se moglo zaključiti da su vedrina i stanje duha univerzalni lek?
- Sekiracija je užasna stvar. Kad neko kaže da se "jede" to ima dodatno značenje, ta muka dobije formu koju nazivamo rak. Zato mislim da je pozitivan stav neophodan, da ne smemo da ga izgubimo ni po koju cenu. To je jedino što može da nas održi.
Cipele koje su pričale priču
- Bežao sam od smrti dok sam bio u bolnici. Bilo je 18 kreveta u sobi, a kako neko do mene umre ja se pomerim. I tako sam stigao do kontra zida, nisam više imao gde, a kada je jedna baka umrla i kada su sestre skupljale njene stvari, izvadile su moje cipele, čudeći se otkud njoj muške cipele. Ja pozovem moju ženu telefonom da se raspitam šta se desilo, a ona kaže da je samo mislila na moju glavu, da joj cipele nisu bile ni na kraj pameti. E, te cipele su završile u Veneciji, na projektu Marine Abramović "Svaka cipela ima priču". Putovale su svetom i pričale kako me je smrt jurila, a ja bežao.
Unuče radi kosmičke pravde
Šta vam je posle svega što ste pregurali i poslovno i privatno najveće zadovoljstvo?
- Saznao sam da mi se stariji sin verio i da ću možda biti prvi Popović koji će dočekati unuka. Ta misao me drži, mislim da bi to bila kosmička pravda. Onda bi investicija u dobrotu, stručnost, žrtva moje porodice, prijatelja i lekara imala smisla. Samo se brinem da se ne obrukam, zato i trajem. Upuštam se u milion obaveza što nije pristojno u mojim godinama, ali to je ono što me drži.
Dokumentarni film
Radite dokumenatarc o najstarijem srpskom olimpijcu. Kada ćemo moći da ga vidimo?
- Najstariji olimpijac Stefanović, živi u Vršcu i ima ravno sto godina i mozak koji radi kao sat, seća se svega od svoje četvrte godine. Juče sam saznao da je RTS pristao da sufinansira film i trebalo da se emituje pred olimpijadu. Stefanović vozi bicikl, vežba, voleo bih da ga ljudi vide. Želim da čuju tu sumanutu priču. Rođen je 1916. u Sarajevu, na jastuku su ga izneli kao bebu, vratio se pa ga je dočekao Drugi svetski rat. Opet je otišao i vratio se, da bi 1992. pobegao treći put. A i dalje obožava Sarajevo. Što bi Kuusta rekao "To je dokaz koliko smo naivni". Kada ga nađete na "skajpu" piše da je najstariji korisnik u Srbiji i svako jutro u 7.15, preko interneta budi sina koji živi u Lozani. Poptuno čarobna priča koju želim da podelim sa ljudima. Jasna Jovanović
Foto: Vojislav Danilov |