Miroslav Kosmos Dukić

On poznaje tajne batika. Zbog toga njegova platna dišu, boje i oblici nestaju i pojavljuju se i sam pokret izbija iz statične materije. Miroslav Kosmos Dukić zna i da svira na čudnim instrumentima Dalekog Istoka, jer je zahvaljujući devojci Ani Stojičić, koja je dobila stipendiju indonežanske Vlade, proveo godinu i po u Indoneziji, na ostrvu Javi, u selu Jogjakarta, na obronku Merapi vulkana. On je izučavao tehniku slikanja prirodnim bojama, a ona muziku.

- Na Javi smo naučili mnogo neobičnih stvari - kaže Kosmos.- Ja da sviram sape, njihovu tradicionalnu gitaricu, napravio sam svoj prvi didžididu koji mi je služio mahom za meditaciju, da strah od vulkana doživljavamo kao energiju, naučili smo da slušamo okean, prirodu i, naravno, sebe, pošto smo proveli dva meseca u tihovanju.

Da li je teško ćutati i slušati sebe ?

- Ne, zadivljujuće je, jer čuješ sebe kakvog nikad nisi čuo. Čuješ i druge kakvim ih nikad nisi čuo.

Naučio si da tetoviraš lišće po telu?

- Za vreme boravka mi je došla ideja da tetoviram biljke po ljudima kao deo božanske kreacije. Otišao sam na ostrvo Kalimantan, da upoznam plemena Dajak (Dayak) kojima je tatu ritual svetinja preobraženja. Želeo sam da osetim duh namere tetoviranja. To je važno, jer oni ne šaraju po telima ukrašavanja radi, već imaju nameru da sebe transformišu. Svi veoma svesno i predano ulaze u taj ritual. I i onaj koji tetovira, i onaj koga tetoviraju, a to traje i po 12 sati. I sve to vreme sviraju na neobičnim instrumentima za čiji zvuk veruju da vodi na mesto gde se doživljavaju transformacije.

Zašto je indonežanska umetnost posebna?

- Ego Indonežana nije isti kao naš. Oni svoj ego koriste da bi izrazili umetnost. Mi ego koristimo da bismo izrazili sebe. Indonežani kroz umetnost slave stvarnost. Tamo sam video najobičnije ljude u nekom selu, koji su se bavili običnim kućnim poslovima, a onda bi se odjednom transformisali i počeli da rade neverovatne stvari: da stvaraju fantastičnu umetnost. Ili bi radili batik, ili izuzetne duboreze, ili bi počeli da igraju, unoseći se svim srcem u ples. Imao sam osećaj da sve što rade, rade iz dubine duše.

Deluju kao veseli narod?

- Rekao bih da oni nemaju potrebu da glume veselje, jer uživaju i žive bukvalno u raju. Oni su svesni lepote i blagodeti svog podneblja. Imaju uvek sunca, vedri su, tamo nema zime, nema depresije, mogu da spavaju u kući napravljenoj od tri cigle i bambusa, imaju hrane u izobilju, a to znači da nikada ne mogu biti gladni. Oni su... uzemljeni. Žive od prirode i obožavaju prirodu.

Da li bi voleo da se vratiš na Javu?

- Voleo bih. Pre svega, da bih naučio totalno tu hemiju iz koje nastaje batik. To je neverovatna procedura. Indonežani koji su izmislili batik, stavljaju obične biljne smese iz kojih tek kasnije nastaje neka boja. Na primer, iz smese braon boje, posle nekoliko sati, rodi se plava. Oni nemaju u vizuelnom smislu, plavu, crvenu, žutu, već samo hemijsku reakciju iz koje nastaje boja. Niko ne zna šta će na kraju ispasti. Batik je magična forma umetničkog izražavanja i zbog toga što treba vremena za rađanje slike. Kao da neko iznad nas pravi tu sliku.

Bio si i na Nepalu? Da li je tamo na delu iskrena filozofija života ili se i to komercijalizovalo?

- Mislim da se nije komercijalizovalo, jer je njihov odnos prema novcu specifičan. Jedinstven. Njima novac ne znači toliko kao nama. Mi koji dodjemo sa strane možemo samo da učimo i da pokušamo da pronađemo ono do čega su oni već došli. Mislim da veruju u svoj način života i da uticaji sa strane to ne mogu da promene. Društvo nije iskvareno i izvitopereno površnim vrednostima. Nepal je otvoren grad za sve. Tamo se mogu videti pripadnici svih naroda sveta. Svi oni tragaju za mudrošću, mirom, tajnom ili lepim prizorima. Ali, treba imati na umu, koje smo pitanje postavili - takav odgovor dobijamo.

Kakav je tvoj doživljaj Nepala?

- Ovde sam odrastao na ulici, radeći grafite, sa čvrstim uverenjem da postoji istinska, čista ljubav. Tamo sam to i video i pronašao. Nepal je za mene bio kao da sam uskočio u okean sopstvene vere . Njihova vera nije apstraktna. Vi možete na ulici da pitate mudraca i da vam on objasni kako je došao do konkretnih spoznaja u životu. Do sreće, zadovoljstva, mira u srcu, na primer.

Zašto su putovanja važna?

- Blago putovanja nije način kako da bolje vidite svet, nego kako da vidite stvarnost iz nove perspektive. Tako se dobija oštrina slike. Transparentne stvari postaju nevidljive, a stvarne stvari su još stvarnije.

Grafiti su ti bili prvi stepenik "ka nebu" umeća slaganja boja i oblika?

- Uživao sam radeći grafite. Bio sma toliko navučen da sam 13 godina samo to radio. Tu nema kontrole. To je beskrajan prostor ideja i slobode. Svaka površina je tvoja. Ceo grad je tvoj. Moja energija je u zidovima Beograda i Podgorice gde sam radio tri godine. Toliko sam bio u grafitima da uopšte nisam znao šta je linija. Kada sam radio prvu sliku morao sam da otkrivam linije, a time i sebe. U tom trenutku sam imao osećaj da kreiram svoj život.

U šta veruješ?

- Verujem da sve mogu. Verujem da umem da materijalizujem ono što mi je uglavi. Na primer, želelo sam da idem u Barselonu. Tog leta prodavao sam slike u Rovinju. Ipak, nisam imao dovoljno novca za kartu. Dogodi se da baš u jeku te moje želje, dođe jedna žena koju sam poznavao tek 15 dana, i donese mi povratnu kartu za Barselonu. Onda, jednoga dana, dok sam bio u Barseloni, pomislim kako me je grad obuzeo, zagrlio me kao majka, oduševim se i poželim cigaretu iako sam nepušač. Odem do česme da se napijem vode, misleći sve vreme na to, kad tamo, česma ne radi ali pored, neko ostavio otvorenu kutiju cigareta "marlboro". Baš za mene. Ili, pravim slike ispred Pikasovog muzeja gde ulaz košta 25 evra. Ljudi prolaze, niko ne primećuje ništa. Tu su još dvojica, trojica slikara. Kažem sebi da želim da zaradim pare za ulaz u muzej. Napišem na kartonu: "Da li zaista vredi?". Odjednom, vidiš gomilu ljudi koja stoji i otima se da kupi ono što ja radim. A jedan Italijan vrišti: "This is art!". I odjednom, ja imam para i za kartu za muzej i više od toga. Na kraju, zakasnim na avion za Beograd. Probam da nagovorim nadležne da otvore gejt, ali ne ide to. Izadjem iz aerodromske zgrade i kažem sebi: Brate, šta se nerviraš, otišao ti je avion, ali ti si u Barseloni! Fenomenalno!

Da li u svetu materijlnog mogu da se apstrahuju pare?

- Novac je deo našeg izbora. Možemo da ga ignorišemo, možemo da ga volimo. Možemo da imamo odnos u nijansama prema njemu. Nama se manipulauše - parama i drugim materijalnim stvarima, a mi se kao hipnotisani držimo materijalnih stvari. Ne ulazimo unutar sebe. Ne gledamo u sebe, ne tražimo naše transformacije. To je ogromna greška. Tako nikada nećemo pronaći sebe. Indonežani, na primer, imaju poseban odnos prema parama - nisu im važne u toj meri kao nama.

Šta čovek mora da zna ili da ima u sebi da bi mogao da uživa? Da li ti umeš da uživaš?

- Da bi mogao da uživa čovek treba samo da poželi da uživa i da se posveti toj želji i svojim fokusom je materijalizuje. Rekao mi je odavno moj divni učitelj: "Postoji magija na zemlji koja je data ljudima i koristi se spajanjem misli, reči i delom".

Kada naša namera prodje kroz ova tri alata, univerzum se pokreće i ispunjava želju. To su principi kreacije u univerzumu. Zato je bitno posmatrati šta se dešava u mislima i ako se ne bavimo tim sadržajem onda se događa haos u glavi, svakakvog smeća ima u misaonom polju. Bitno je birati šta ćemo živeti..

Kako gledaš na dobro i zlo?

- Ne vidim stvarnost kroz najbolje i najgore. Sve je tu sa svojim razlogom. Treba uzeti ljude kao ogledala, ogledati se koliko je potrebno, a onda od ogledala napraviti prozore u druge kosmose, tako ćemo se najbolje pobrinuti o zlu. Ne brinem se za zlo, neka ga. I ono ima svoju misiju, kao i sve ostalo.

Oživljava stare stvari

Beogradski slikar Miroslav Kosmos Dukić ima neverovatnu sposbnost: ume da oživi stare stvari. U njegovim rukama odbačene i otrcane stvari postaju umetnički predmeti. Iznošena jakna odjednom je kraljevski otmena. Farmerice za bacanje oslikane postоjanom bojom sada zrače originalnošću.

- Sinula mi je ideja da stare stvari ne odbacujem, već da ih oslikam, da im potpuno promenim suštinu - kaže Miroslav Kosmos Dukić.- To su obično stvari do kojima je nekome veoma, veoma stalo i silno se obraduju kada ih dobiju natarag doterane i oslikane.

Hrana daje mir

Posebno uživam da jedem i spremam tempe. To je fermentisana soja koja se secka na listove, pohuje i prži. Jede se uz prilog ljutog sosa koji se zove sambal. Tu je i pohovana banana sa vanilinim brašnom.

Volim nepalski dalbat. To je osnovno jelo koje Nepalci jedu uvek, baza je pirinač, ima kari povrća, neki ljuti sosić i nešto slično spanaću, ponekad sve to uz čašu moja - tečnosti koja liči na jogurt. Kada svakoga dana u isto vreme jedete, to je neizmerna sreća za organizam kome se ne priredjuju iznenadjenja, nego se on uvede u neki magičan mir i jednostavnu ulogu hrane. Onda svaki obrok postane pravo punjenje energijom.

Na Istoku se više pažnje ulaže u izbor hrane i kako ona legne u stomak nego kakav je ukus. Ukus je u suštini jednostavan, nije zavodljiv i agresivan.

Suština

- U životu, najbitnija je suština stvari. Biti u suštini, živeti u suštini, osetiti suštinu. Video sam mnoge ljude koji sede u meditativnom položaju, a ne meditiraju. Video sam i keramičara koji duboko meditira dok lepi pločice.

Dijana Dimitrovska