Beti Đorđević

Mogla je da nastavi karijeru u inostranstvu, da živi u Americi kao usvojenica Ele Ficdžerald koja je, opčinjena njenim glasom nazvala "bela žena sa glasom crnkinje". Mogla je da dosegne mnogo više da je umela da se "lakta" i da je pogazila svoje principe. Mogla je, a nije... Blagica - Beti Đorđević ostala je verna sebi i svojoj muzici, a njena jedinstvena pojava i neoponovljiv glas i danas osvajaju srca publike kao nekad. Tačno pre četiri decenije na "Beogradskom proleću" otpevala je pesmu "Počnimo ljubav iz početka" koja je u dobroj meri postala njena lična karta. Tom numerom nedavno se u šou programu "Ja mogu sve" vratila u živote svih koji vole kvalitetan zvuk. Skromna i blaga, kao što joj ime kaže, neka svoja sećanja otkrila je i našim čitaocima...

Šta u Vama bude sećanja na dane kada ste počinjali?

- Prva slika tog vremena je mladost, jedan divan i veoma uzbudljiv život, događale su mi se sjajne stvari "Beogradsko proleće", festivali od 1972. do 1980. godine. To je vrhunac moje karijere, a onda je usledila velika pauza, jer nisam podlegla novim muzičkim pravcima koji su obeležili to doba.

Kada je i kako džez postao Vaša velika ljubav?

- Pevala sam šlagere koji su rađeni za ovo podneblje i po tome sam bila autentična, svoja. Još kao dete sam preferirala ozbiljniji šlager Net King Kola. Pre muzičke škole to je postalo deo mene, a da ni danas nemam objašnjenje kako sam zavolela tu muziku i zašto mi je toliko prijala, iako nisam znala jezik, dok mnogo kasnije profesionalno nisam počela da se bavim pevanjem.

Sa suprugom ste šezdesetih godina punili klubove širom Evrope i SSSR- a. Šta su danas slike koje pamtite iz tog doba?

- Muzika ima svoj značaj od kad je sveta i veka, ona ne poznaje granice, lepe i ružne trenutke, rat ili blagostanje i bez nje se nikada nije moglo. Moj suprug je, kad smo se upoznali, pevao u američkim klubovima u Zapadnoj Nemačkoj, gde se slušala ta lepa muzika, šlageri, soul, Areta Frenklin, Džems Braun, Dajana Ros. Kada sam prilikom poseta mužu čula pevačice, rodila se ideja da bih mogla da probam da pevam. Bili smo veoma uspešni, ali smo se vratili za Beograd, a moj prvi angažman bio je u hotelu "Jugoslavija". Odatle sve počinje, tu su me čuli urednici sa radija i televizije, to je bilo stecište važnih ljudi toga doba. 1972. godine upoznajem Aleksandra Koraća, autora kompozicija "Ljubav iz početka", "Kraj moje tuge", "Neka srce kuca jače","Žalićemo, žalićemo",sa kojim sam imala divnu saradnju. Volela bih da sada može da vidi kako je šlager ponovo živ...

Od kojih Vam numera i danas srce zatreperi?

- Ima ih mnogo. Jako volim i danas da slušam Net King Kola, njegov baršunasti glas, to nikad neće ostariti, a pesma "When I Fall In Love" je lepa, očaravajuća, muzika za bogove. To bih slušala danima i noćima.

Da li negde u Beogradu slušate džez ili sving?

- Naravno, ne samo da slušam, nego i pevam bogat repertoar u klubovima. Nedavno sam imala divno veče i nastup u hotelu "Meriot" u cetru prestonice.

*Gde ste nalazili snagu posle tragedija koje su Vas zadesile, šta je bilo svetlo na kraju tunela posle smrti sina?

- Još tražim to svetlo... Čini se da to više nije trud, već muka velika.

Pokazuju li unuk i unuka interes za muziku i pevanje?

- Vole muziku, ali nemaju talenta. Rade svoje poslove i žive svoje živote. Ja sam sama i tako najbolje funkcionišem. Već sam navikla na muziku tišine, svoj mir, svoje trenutke kada volim da sam sama.

Šou "Ja mogu sve" vas je čini se, ponovo oživeo?

- Ne da me je oživeo, uzdrmao me je. Veliki je angažman, pripreme, svake nedelje druga kompozicija, a ja koja sam organizovana i marljiva, volim da bude sve par ekselans. Bila sam u strašnom stresu nekoliko puta, pa ću malo da odmorim, a od januara ćemo videti šta dalje.

Imate li među mladim takmičarima naslednike?

- Ima mnogo talentovane dece, ne treba brinuti za budućnost naše muzike, samo treba napraviti dobar izbor. Veoma smo nadaren narod u svakom smislu. Ima toliko lepih devojaka, koje čak prenaglašavaju svoju lepotu, a ne treba.

Ako bi trebalo pesmom da opišete svoj život danas, koja bi to pesma bila?

- Pesma da opiše moj život sada je...

Odlazite li u rodno Kumanovo?

- Ne. Tamo je bio srpski živalj, sada su Šiptari, koji su porušili sve, čak crkve i groblja. Imam rođake u Skoplju, ali je za mene to sada u svakom smislu - daleko.

Jeste li još nepopravljivi patriota i da li ste se ikada pokajali što niste karijeru nastavili u inostranstvu?

- Bilo je kajanja. A, opet, najviše bih volela da mi se nisu dogodile neke stvari. I tada sam volela Beograd kao i danas, ko zna zašto je tako moralo biti. Da li je neko to osmislio ili mi za sve kao opravdanje kažemo: "To je sudbina".

Jeste li i za trpezom skromni kao i u životu?

- Povrće je uz voće baza moje ishrane, meso jednom nedeljno, jer nisam neki ljubitelj. Volim paprike i imam ih u izobilju. Ali, nisam gurman. Uživam i u čaju, kafi, šetnji...

Kako duh održavate mladim i zdravim?

- Treba imati u sebi nešto što može da savlada sve nedaće koje život nosi. Ja sam imala više takvih situacija, pa sam ipak uspevala da izađem iz toga, iako su to bili veliki padovi, tragedije, strašne stvari, koje se ne mogu opisati. Smognem snage i kažem sebi: "Živ čovek tamo ne može", nemam hrabrosti, stegnem zube, idem dalje". Što me ne ubi, ojača me.

Jel se promenio ideal lepote nekad u sad?

- Lepota sija iznutra, zajedno sa dobrotom, čistotom i dobronamernošću. Uvek osetim i dobre i loše namere kod ljudi.

Koja Vam je prva asocijacija na detinjstvo sa bakom?

- Odrasla sam uz bakinu baštu i bila zadužena da naberem papriku i paradajz. Ti paprika i paradajz iz mog detinjstva, posebnog mirisa, sa kapima jutarnje rose, neponovljivi su...

Šta mislite da daje pečat našim životima?

- Pre svega čovek sam, ako ne voli sebe ne može ni druge, ako nema dobru nameru. Najteže je biti čovek. Treba činiti dobro, ja se trudim da uvek kad mogu pomognem, nikada nisam odbila nastup u dobrotvorne svrhe, nastojim da činim i dajem i ne žalim. Zato i volim dobronamerne ljude...

OLIVER I KOLEGE

Kakvo je bilo druženje sa Oliverom Dragojevićem?

- Nastupali smo na turneji u SSSR. Bio je Miro Ungar, a Oliver je svirao klavijature sa trubadurima. Tog leta kad smo se vratili tek se pojavila njegova prva pesma "Kopakabana". Bez čekanja da SFRJ postane "bivša", mnogi pevači, među njima i Oliver, nisu bili dobronamerni prema nama, samo to nisu javno pokazvali. Čak i u to vreme, suprug i ja smo Olivera lepo ugostili tokom njegovog boravka u Beogradu, da bi se nedugo za tim, na Splitskom festivalu on pravio kao da nas ne poznaje. Bilo je i korektnih kolega, zavisi kakav je ko čovek.

SAMOĆA

Samoća je neizostavni Betin pratilac kroz život. Odrasla je bez roditelja, s bakom, a u Beograd je došla u Srednju muzičku školu "Stanković". Za kolegu Slobodana Boba Đorđevića udala se 1964. godine, a rastala 15 godina kasnije. Pre dve godine i sin jedinac joj je tragično preminuo u 47. godini. I danas, iako nije usamljena, teško podnosi samoću. I čezne za iskrenim prijeteljem s kojim bi delila sreću, tugu, sećanja.

Danijela Kljajić