Nebojša Dugalić

Muzika je bila moja prva stvaralačka ljubav. Najpre sam se latio njenog nepreglednog vrta. Ali, potom su mi se otvarale i druge nepreglednosti. Počeo sam da se bavim slikаnjem i gotovo da nisam imao dilemu da li će slikarstvo biti i moj konačni i jedini poziv. Gluma i pozorište su došli na kraju, kao nešto što mi je tada, u mom neiskusnom mladalačkom oku izgledalo kao Muza Objediniteljka koja u sebi sabira sve umetnosti. A, sve je to, u suštini, bio put u vlastiti jezik i napor da prepoznam čime ću to u progovor svega što bi da se iz mene kaže a da, pritom, taj jezik bude moćan da me dorekne celog. Mojim tаdašnjim mladim godinama bila je zavodljiva i laskava ideja odvažnosti na takav - nemoguć zadatak.

Ovako, baš u ovo vreme raznih tradicionalnih praznika i svetkovina, ekskluzivno za "Bilje i zdravlje", o sebi, glumi, tradiciji i duhovnosti, govori glumac Nebojša Dugalić (45), prvak drame Narodnog pozorišta u Beogradu, inače rođeni Kraljevčanin čije pradedovsko korenje seže duboko u obližnje selo Žiča, gotovo pod temelje istoimenog Nemanjićkog manastira u čijoj je senci rastao i, sada već sasvim izvesno, u svemu - dorastao.

A, osim što se kao glumac pojavljuje u predstavama i po ostalim bеogradskim i srpskim pozorištima, neretko i kao reditelj, pa i što-šta još, Nebojša Dugalić, prijateljima znan i kao Nešo ili Šone, istovremeno je i pozorišni pedagog - profesor glume i dekan Akademije umetnosti na beogradskom "Alfa" univerzitetu. Ovde je, za 18 godina akademskog pedagoškog rada (od 1998. godine) iškolovao pet glumačkih generacija, ili ukupno sedamdesetak studenata glume kojih trenutno u klasi ima 15!

Uza sve, sa suprugom Draganom, takođe glumicom čije poreklo seže do nekad carskog Prizrena, Nebojša ima petoro dece - najstariju kćer Janu (14), pa Vidana (13), Bogdana (12), Kalinu (6) i, najmlađu, ćerku Ilinu koja ima tek četiri godine!

Mada se, povremeno, kao glumica pojavljivala u nekim pozorišnim prеdstavama ili TV serijama, Dragana ne može da se sasvim posveti glumi, pa joj je, bar za još neko vreme, dok klinci ne stasaju, uloga мajke, glavna i ujedno najveća životna uloga!

I, gde su, sada u svemu tome - vera (religija) i tradicija?

- Moj odnos prema veri i tradiciji zasnivao se, na trudu da tom svom putu u Jezik nađem neki temelj, svestan da svet nije počeo od mene već da sam, kao izdanak vekova, pre svega, odgovoran da oslušnem zov svog izvora koji zapravo seže u nepreglednu prošlost.

To je i način na koji mi je jedino moguće da mislim o pojmu odgovornosti jer smo mi, pre svega, obavezni da položimo račun i damo odgovor celom svome toku ukoliko ne želimo da presušimo. Veru, religiju i tradiciju, šta god da se pod tim podrazumeva, nikako ne smatram nečim specifično srpskim, već nečim što je mnogo univerzalnije i daleko starije i iznad svega nacionalnog. Ono nacionalno ima udela samo kao izvesni istorijski specifikum ili idiom, neka vrsta jedinstvene šare na beskrajnom ćilimu vere.

A, duhovnost?

- Pojam duhovnosti takođe mi se čini maglovitim i gotovo neupotrebljivim. Nikad, zapravo, nisam bio siguran šta sve i ko podrazumeva pod tim pojmom koji, kad se izgovori, uvek zvuči kao da se samo razume šta taj pojam znači, a što nikako nije tako.

O kom je tu duhu, u stvari, reč? I na kakvom se to duhu temelji reč duhovnost? Kao i na svakoj njivi, u predelima duha, pre je reč o dubokom oranju, uvremenjenom sejanju, brižnom zalivanju, plevljenju korova, strpljivom čekanju da plod dozri i pažljivoj žetvi, kako bi hrana zgotvoljena od toga, gladnima stvarno bila zasitna. Dakle, tu su stvari mnogo opipljivije nego što reč "duhovnost" sugeriše...

Ipak...

Da, tu, ipak, na delu jeste i neki "duh", budući da je to što nas nagoni na takav put truda opet nešto nedorecivo a neporecivo, nevidljivo, a prisutno, kadro da dobije telo, a neuhvatljivo, što duh, po prirodi svojoj i jeste. I, ako bih morao da u ime sažmem suštinu tog duha, rekao bih - Ljubav Hristolika!

Može li se, onda, makar kolokvijalno, u svakodnevnom (raz)govoru uopšte baratati pojmom "duhovnost" i njime lakonski podrazumevati sve to zajedno o čemu govorite?

 Ima li tu uopšte neke pojmovne razlike?

- Kao i u svemu, sve može i odvojeno i zajedno, i u svemu razlike ima i nema. Od nas zavisi kakvim okom gledamo. Čini mi se, međutim, da se podjednako mora čuvati i jedno i drugo - i razlika i jedinstvo. Samo tako možemo učiniti pravdu i raznolikosti - neponovljivosti, kao i jedinstvu. Svaki drugi osnov za razgovor o "tradiciji", "veri" i "duhovnosti", osim ovog koji sam napomenuo, po mom uverenju, čini mi se krhkim. S druge strane, čini mi se važnim napomenuti i da kontekst vere nikako ne znači isključenje bilo koje vrste čovekovih stvaralačkih sposobnosti. Upravo - suprotno. Mislim da taj kontekst vozglavljuje, drži na okupu i osmišljava svako stvaralaštvo tako da ono ostane nešto živo za vekove i večnost samu. Jer, ne treba zaboraviti Leonardovu poruku "Beži od svakog truda iz koga nastaje delo koje umire zajedno sa svojim tvorcem". Samo u živom okušanju Večno Živoga moguća je i živa vera u preživelost svakog našeg dela u večnosti živoj.

Ovo baš zvuči "žički"...

- Velikim blagoslovom smatram privilegiju da sam odrastao u Kraljevu i Žiči i ne bih to iskustvo menjao ni za šta drugo. Imao sam sreću da sam na jednom mestu imao hranu za sve svoje gladi! Toliko divnih i darovitih ljudi bilo je svuda oko mene - slikari, glumci, pesnici, muzičari, duhovnici, monasi, kroz čija je dela moj pogled stao na svoje noge. Mnogo od tog iskustva ostalo je i posle toliko godina, neprevaziđeni obrazac i paradigma i danas u meni važeća i živa. Sve to ostaće moje tkivo dok me bude. I, zahvalan sam svima koji su me darovali kakvim bilo tragom u onome što sam tada slutio kao svoj put.

Kako, onda, danas komentarišete sve one priče o odlasku u Kanadu, stambenom kreditu u "švajcarcima" a, vidim, obnavljate i dedovsku izbu - brvnaru na porodičnom imanju i vlastitom brežuljku neposredno poviše manastira Žiče?

- O Kanadi i "švajcarcima" radije ne bih. O prvom zato što još nije vreme za to, a o drugom zato što neću da ovaj intervju "trunim" nikakvom pričom o bankama i teškom stanju u zemlji. A, što se brvnare tiče, to uglavnom sam i uz pomoć komšija i prijatelja naravno, već nekoliko godina pokušavam da "dovedem u red" i, bogami, to već na nešto liči. Valjda to zaslužujemo - i ja i deda.

Od Beograda do Moskve

Osim redovnih dužnosti - dekana i profesora na "Alfinoj" Akademiji umetnosti, Nebojša trenutno na svom glumačkom repertoaru ima poduži spisak uloga i predstava počev od Narodnog pozorišta gde igra u "Laži i parlaži" i "Dami s kamelijama", do Pozorišta na Terazijama gde igra i peva u mjuziklima "Producenti", "Zona Zamfirova", potom u Jugoslovenskom dramskom u komadima Harolda Pintera, Nušića, pa do Opere i Teatra "Madlenianum" gde se pojavljuje u "Jadnicima", "Ispovesti Dimitrija Karamazova"... A, maltene celo minulo leto Dugalić je proveo u Rusiji gde je snimao TV seriju "Malađoška" o mladim ruskim hokejašima, u kojoj glumi hokejaškog trenera-Slovaka. - Te priče o svetu hokeja, i ta moja uloga, za mene su izuzetno zanimljivo iskustvo - napominje Dugalić.

Ušao i u pesmu

Svom prijatelju glumcu, inače "ispisniku" Nebojši Dugaliću, pesnik i književni kritičar dr Dragan Hamović posvetio je nedavno i pesmu "Gradnja kuće, više Žiče". Stihovi su čigledno inspirisani Dugalićevim poduhvatom da staru dedovsku brvnaru na bregu u žičkom zaseoku Gotovac poviše srednjovekovnog manastira, rekonstruiše koristeći građevinski materijal koji je preostao izdržavši vekovnu bitku s vremenom - milenijumski kamen, stogodišnje hrastove grede i ponešto od preostale ćeramide koju je pronašao na sličnim brvnarama u kraljevačkom kraju! Zahvaljujući Nešovoj maštovitosti, fizičkoj izdržljivosti i pomoći prvih komšija i prijatelja, rekonstruisana "Dugalića brvnara" već sada izgleda kao - kućica iz bajke!

Dragan Hamović

Granja kuće, više Žiče

N. Dugaliću

Sa kućom se prosto u zemlju zariva.

Gradi je. Sam se, sav zemljan, ogleda.

Opterećenja - sva zanemariva

Na visu punom predačkih pogleda.

Oima sebe, sebe i dariva.

Prvi put ukus od srži okuša.

Čovek je namera neostvariva -

Sa obavezom makar da pokuša.

Za podlogu joj doprema kamena

I vremeniti živ oklop drveni.

(Svom neobliku oblik je zamena:

Dok hram se, skriven pod bregom, crveni.)

Nema kud. Služi, vođen tim porivom,

Nečemu čvrstom i neoborivom.

Iz zbirke pesama "Žeženo i nežno"( 2012.)

Dušan Stojić

Foto: Dušan Stojić i arhiva "Novosti"