Ivana Dragutinović Sokolovoski

Likovna umetnica izuzetnog talenta i pozitivnosti koja vas čak i u lošem raspoloženju tera na osmeh kada ste u njenom društvu, Ivana Dragutinović Sokolovski, oduševila je brojne građane Srbije izložbama širom zemlje, ali i sveta postavkom u galeriji Kulturnog centra Srbije u Parizu od 30. jula do 12. septembra ove godine. Njena neobična izložba, sklupture koje posetioce bukvalno mame da se sa njima pomaze, vedrih i toplih boja, mekih tekstura i nežnih oblika, praćena video-radom koji se aktivira kada posetilac uđe i direktno poručuje "volim te", "naterala" je jednog đubretara, policajca, ljude koji nikada ranije nisu voleli umetnost, da uđu u galeriju. Sa njene izložbe niko nije otišao ravnodušan, magija emocija i pozitivne energije, posetiocima je mamila osmehe, a to je, kaže Ivana Dragutinović,koja je nedavno doktorirala likovnu umetnost, i najlepša potrvda da je uradila dobar posao.

- Stvarnost gledam kroz ružičaste naočare. Nekada sam imala osećaj da sam neprihvaćena i da me ljudi ne razumeju jer percipiram stvari, osećam ih, doživljavam. To sam smatrala manom, mislila da sam preosteljiva, što je dovelo da se često osećam hendikepirano. Umetnost je, međutim, upravo to - emocija, unutrašnje biće, ljubav. Zato je i idealan "posao" za mene. Iako sam vrlo zainteresovana za sva dešavanja u okruženju, bez obzira na to, imam stranu ličnosti koja ulepšava stvarnost. To je moja terapija, moje nadahnuće, potrvda da se nisam uzalud rodila, nisam "promašila" svet. Realnost nas polako ubija, počela sam da se osećam kao stranac u svom gradu i onda sam shvatila da je to samo reakcija bića koje ima svoja čula, osećanja, doživljaje. I ne želim da ih gasim i suzbijam, jer je upravo to ono što nas čini ljudima. Imam utisak da su ljudi oko mene, ne samo u Srbiji, govorim o globalnom trendu, zaboravili da osećaju, doživljavaju, pojme. Nekad pomislim da timovi psihologa rade na tome da nas otupe, da nas "nateraju" da ne mislimo svojom glavom, da ne reagujemo na nadražaje, da postanemo mašine koja će da odrađuju posao. Izložbom sam želela da pokažem i podsetim da postoji vedrija i lepša budućnost, kad god ona došla, da su nam emocije i čula data da u njima uživamo, da postoje, da ne smemo da ih ignorišemo.

Verujete li u moć pozitvnog stava i poznatu frazu "kakve su ti misli, takav ti je život"?

- Apsoultno verujem u taj koncept i sprovodim ga bez obzira na svakodnevni život koji me stalno demantuje. Nepopravljivi sam optimista, imam veru u život, u čoveka kao divno biće. I uvek polazim od toga da u svakome ima dobrog, čak i kada je očigledno da nije tako. Posmatram, pokušavam da pozitinošću probudim pozitivno u svakome.

Da li je to siguran put u razočarenja?

- Da, neminovna su i često se događaju. To me, međutim, samo trenutno obeshrabri. Volim taj dar, volim što verujem, jer kada vidim ljude koji to ne poseduju, u sebi pomislim kako im je loše. Zamislite kako je teško živeti u strahu, kalkulacijama i iščekivanju loših događaja. Strahovi nas blokiraju. Ubeđena sam da negativna energija privlači negativnu i obrnuto. I svoje dete vaspitavam tako, iako znam da u ovom trenutku to i nije baš najpametnije, ali ja verujem da je tako bolje. Najveća profesionalna satisfakcija mi je kada dobijem "odgovor" od ljudi. Umetnost ne sme da bude autistična, rezervisana za poseban "tip" ljudi. Ona je svačija. Muzej nije institucija u koju se ulazi pod specijalnim oklnostima, to nije prostor za "specijalne" ljude koji imaju znanje. Moja ideja je bila da "nateram" ljude koji nikad nisu ušli i galeriju da pogledaju o čemu se radi, da shvate da je umetnost svakodnevna, da je deo života. Otuđenje od umetnosi je naša realnost, a moja izložba jeste reakcija na svet u kojem živimo, koji prepun groznih stvari. Najednostavnijim sredstvima pokušala sam da dođem do rezultata. Društvo nameće imperative čak i u umetnosti, kompanije upravljaju i tim segementom, a ja sam želela da "običan" svet vidi lepotu umetnosti, da shvati koliko je ona čarobna. Pamtim jednu izložbu 17. maja pretprošle godine, kada su poplave u Obrenovcu dostigle vrhunac, u galeriju je ušao čovek, u blatnjavim čizmama, pravo odatle je stigao, pomagao je evakuisanje. To mi je bilo najupečatljivije. Kao da je izložba bila terapija za te izmučene, napaćene ljude, dala im je trenutak ljubavi i mira. Neću zaboraviti tog čoveka kada se zahvalio što je na trenutak osetio ljubav i to u momentu kada mu je bila najpotrebnija. Slično se dogodilo i u Podgorici. Policajac koji je čuvao zgradu Vlade prekoputa galerije, znatiželjno je posmatrao. Kada je na kraju ušao, dodirivao je skulpture, osmehivao se. Pitao me je čemu služe moje sklpture, rekla sam - "da vam bude lepo, da se opustite". Njegova reakcija je bila sjajna. Kada dobijem mejl da je neko posle moje izložbe "video svetlo na kraju tunela", da ponovo veruje u dobro, srce mi je puno. Neki posetioci su plakali, a nisu bili tužni. Shvatila sam da je "proradilo" njihovo unutrašnje biće, umetnost je dobila svoju terapijsku svrhu, sebe sam dala na dlanu i dobila fenomenalan odgovor. To nema veze sa znanjem, obrazovanjem, statusom, to je čista povezanost ljudi, emocija, naše telesno, čulno biće. Ljudski, jednostavno, nežno. Ne mogu dobiti veću nagradu.

Kako vaspitavate sina?

- Mislim da bih ga osakatila da ga ne učim da želi, oseća i misli. Život je čudo, borba, mora sa njim da se suoči, ali da veruje u svoju plavu zvezdu. Moj zadatak nije da mu nametnem svoju ideju, već da on pronađe svoju. To je suština kreacije. Ona nastaje u sukobu antipoda, u sukobu kontadiktornih stvari. Nećeš znati šta je dobro ako nisi osetio loše, nećeš znati šta je maženje ako nisi osetio ubod.

Pravite li dugoročne planove ili živite za trenutak?

- Ceo život maštam, to je moja hrana, moja autoterapija. Kroz maštu kreiram i svoj svakodnevni živt i svoja dela. Ne znam kako je to kad se ne mašta, takve umove zamišljam kao ćelije bez prozora, kao ogoljeni enterijer, hladnu mračnu sobu. Tako je u duši onog ko ne mašta. Verujem u život, u ljubav, u ljude, u vasionu, u boga, u vrlinu. Ne volim nikome da pripadam, nijednom pokretu, nijednoj organizaciji jer mi sloboda dozvoljava da maštam. To su moji jedini "planovi".

Kako provodite dane kada ne radite?

- Stalno imam neke ideje, ne mogu da odvojim lični i poslovni deo. Stalno razmišljam, vrtim nešto po glavi, svakodnevni život je ugrađen u moju umetnost i ona je ugrađena u njega. Mislim da smo u velikom problemu sve dok ne osvestimo tu ogromnu potrebu bića za umetnošću. Ali umetnošću koja je način života, lepota življenja i postojanja.

Kako održavate fizičko zdravlje?

- Praktikujem jogu, ona me potpuno revitalizuje. Imam lične meditacije koje me potpuno oporave. Mnogo svojih radova sam formulisala baš za vreme tih meditacija. Šetam pored vode i tako slažem kockice i zatvaram fijoke svog uma. Uživam. Veliki sam hedonista.

Šta je za vas vrhunac hedonizma?

- More, voda, beskrajnost... to me fascinira. Ta širina, sloboda, beskraj, nedokučivost. Pušim, pijem vino i gledam zalazak sunca. Niko ne mora da bude tu. Stan mi je na kraju grada samo zbog te slike zalaska sunca, vidim ravnicu i čistinu, to je trenutak koji ne bih menjala ni za šta na svetu.

Sreća je u nama samima

Koji je najbolji savet koji roditelj može dati detetu?

- Deca uče modelom, priča je nebitna. To su divni, upijajući umovi. Najvažnije što ih možete naučiti je da veruju da sve što žele mogu da postignu. Čak i ako to trenutno deluje neostavarivo ili društveno neprihvatljivo. Neka rade šta god žele da rade, ali da to vole, da rade iz duše, da u tome uživaju. Najveći poklon koji možemo da dobijemo od neba je sreća, mislim da je to presudan faktor. Ali, i ona dolazi iz nas samih i znam da čovek ne može da bude srećan ako ne prati sebe, ako ne sluša svoje unutrašnje biće, ako ne sledi svoje srce. Na putu ima prepreka, ali ako pratiš svoju zvezdu, sigurno ćeš stići na odredište.

Jasna Jovanović