"Zavolećemo sebe služeći drugima, jer tad otkrivamo najbolje u sebi. Kad naučimo da služenje nije poniženje nego ispunjenje darova, koje u razmeni proizvodi i jača ljubav - poželećemo da imamo veće porodice kojima ćemo da služimo. Da više volimo i više budemo okruženi ljubavlju. I osetićemo se jačim i sigurnijim..." Ovako o blagoslovu ljubavi, vere i zajednice, pred najradosniji hrišćanski praznik Vaskrs, govori đakon Nenad Ilić iz Beograda. Pisac, reditelj, pedagog, pravoslavni publicista, autor dokumentarnih filmova o srpskim svecima, humanista, suprug Anastasije - Vesne i otac četvoro dece...

*Šta Vas je opredelilo za "život po Bogu"?

- Potraga za ljubavlju i smislom, za punoćom ostvarenja ličnih darova. Naslućena oblast gde otvoreno smeš da budeš dobar i da se baviš zaista važnim stvarima.

*Mislite li da Vas je ta umetnička crta "otvorila" i prema mirjanima, vernicima, obzirom da se kod nas Crkva i njeni velikodostojnici doživljavaju kao pomalo nepristupačni?

- U svakom slučaju je iskustvo koje sam imao do svoje trideset četvrte godine pomoglo da razumem ljude koji još uvek ne veruju ili su puni sumnje. A umetničko iskustvo mi pomaže da ne zaboravim kako se saopštavanje najvažnijih istina ne može direktno vršiti nego posredovano, tako da traži i emotivno ne samo intelektualno učestvovanje primaoca poruke. "Pavlovski" vernici, obraćenici u veru, obično su dobri misionari pošto imaju intenzivno iskustvo u oba sveta koja žele da spajaju.


*Živimo li danas kao nacija život po Jevanđelju? Šta nas je svih ovih godina odrodilo od vere?

- Jasno je da ne živimo po Jevanđelju. Šta nas je odrodilo? Odustajanje od tradicije, a bez uloženog truda u kreativno tumačenje modernih vremena. Tako smo, kao posledicu poraza za porazom, dobili beznađe. Vera je uvek spojena sa nadom i ljubavlju.

*Potka svake duhovne obnove je živa crkva. Kako da oživimo SPC? Može li u tome pomoći Vaš Alfa Omega klub?

- Crkva je uvek živa, ali ponekad deluje slabije. Kad je povremeno zatrpa pepeo koji hod kroz vreme na nju nanosi, plamen vere se malo sakrije. Plamen se pojačava ličnom i zajedničkom delatnošću. Podsećanje na važne zajedničke ciljeve. Brojnije okupljanje oko najboljeg i najvažnijeg, veće učestvovanje u Liturgiji i na ličnom planu - ozbiljnije bavljenje sobom. Duhovna higijena i osnovna samospoznaja, učenje ljubavi. A time se već bavimo u Alfa Omega Klubu (Alfa Omega Klub je klub u kome se primenjuju drevne pravoslavne mudrosti na savremene životne doktrine;prim.aut). Iskustvo govori da to i te kako može da pomogne.

*Kakav je danas vernik prosečni Srbin?

- Polovičan. I nekako detinjast. I veruje i ne veruje. Hteo bi da poštuje Crkvu, a da ne odustane od magijske logike. Nije sklon da preuzme odgovornost za svoj život, a na Boga će da se naljuti ako mu ne ispuni želje. Tako reći - prosečni Srbin je razmaženo i nezahvalno dete Božije.

*Šta savetujete vernicima u vreme Vaskršnjih praznika?

- Da se raduju, ako im je ostalo imalo snage za radost. Imalo vere. Ej, ljudi, smrt ne mora da bude gospodar ovoga sveta! Ne mora sve da se ponižavajuće završi smrću. Ako ljubavlju zagrlim Hrista, proći ću s Njim kroz smrt u nepojamno divnu nadvremenost. Sa svima koje volim. Zar je to malo za radost?

*Kažu "Važno je umeti pokajati se..." Od čega zavisi to "umeće", od želje, volje... I šta nam donosi pokajanje?

- Pokajanje nam donosi mir i snagu. Osećaj slobode i mogućnost da krenemo dalje, da otkačimo nepotrebni teret koji smo vukli i koji nas je usporavao. Pokajanjem možemo da ispravimo mnogo toga. Da se izmirimo i sa sobom i sa ljudima i sa Bogom. Pokajani čovek je mnogo jači nego nepokajani.

*Je li molitva "jedina trajna psihoterapija"?

- Naravno, kao i svaki iskren razgovor sa onima koje volimo. Još ako je otvaranje ka izvoru sve ljubavi i svakog dobra - kako da ne bude. E sad, treba se i umeti moliti. U početku ljudi se mole za nešto što im zapravo nije potrebno. Obraćati se Bogu s poverenjem da On zna šta je za nas najbolje, misliti na njega, umeti se zahvaljivati, sigurno donosi duševno zdravlje. Čak bih rekao da je zahvalnost u svemu najvažnija i najlekovitija. Može se biti zahvalan čak i kad imaš probleme. Pošten prema sebi naći će i za šta sve može da bude zahvalan.

*Šta u Vama probudi zvuk crkvenih zvona?

- Ubrzanje. Požurim pošto shvatim da kasnim na službu.

*Licemerje je postala građanski poželjna osobina. Ima li, ipak, alternativu?

- Licemerje je oduvek bila građanska, (malo)građanska osobina. Problem je kad ono postane obeležje celokupnog javnog života i relativizovanjem ugrozi sve vrednosti. Ili se uvuče u crkveni život. Kad vrednosni sistem malograđanštine počne da konkuriše osnovnim hrišćanskim vrednostima. Onda umesto da Crkva obuzdava i potkopava malograđanski egoizam i narcisoidnost, počne da se dešava obrnuto: da to prevladava i u crkvenom životu. A sve se pri tom predstavlja kao da je na svom mestu.

*Šta smo kao narod svih ovih godina tranzicije negde "zagubili": ljubav, veru ili nadu?

- Ovoliko beznađe je zaista sumorna činjenica. Beznađe truje naš društveni život i lične životne puteve. Nastalo je iz kombinacije straha i sujete. Ljudi ne mogu da podnose da budu stalno varani. A zapravo nas najviše vara naša sujeta. Umesto da trezveno procenjujemo događaje pred nama, mi se prepuštamo ovoj ili onoj sili, ovom ili onom vođi, odričemo se sopstvene odgovornosti i iznenadimo se kad se zateknemo izdani, prevareni, opljačkani. Ne umemo da se suočimo sa sopstvenom odgovornošću nego krivicu pronalazimo baš u onom što je u nama dobro. I tako nismo upali u probleme zbog svoje neodgovornosti, lenjosti, razmaženosti nego zbog našeg poverenja, širokogrudosti, nezlobivosti. Lažemo sami sebe. Sjajan put da se zacementiramo u beznađu.

*Svako nosi svoj krst. Je li danas težak krst Srbina?

- Svakome tuđi krst izgleda lakši. A mi smo danas počeli previše da kukamo pod našim krstom. Sami ga pravimo većim. Mi smo narod koji je stradao zbog svoje vere, a veru jedva da upražnjava. Muke koje nas stižu trebalo bi da nas osveste i pokrenu, umesto toga one nas bacaju u samosažaljenje. Mnogo smo oslabili.


*Literatura za duhovni preporod Srba...

- Ko želi može da počne od pravoslavne braće Rusa. Recimo "Nesveti a sveti" Tihona Ševkunova, "Lavr" Jevgenija Vodolazkina, dnevnike oca Aleksandra Šmemana, sve od Vladike Nikolaja, posebno "Molitve na jezeru", onda iz davnina "Starečnik". Onda već možete da čitate bilo koju dobru knjigu jer su u svakoj, direktno ili indirektno reči o Bogu i čoveku.

*Snimili ste mnogobrojne dokumentarne filmove o srpskim svetiteljima. Da li ste tokom rada nailazili na detalje o kojima istorija nije pisala, šta je ostavilo najjači utisak?

- Iskrzana mantija Svetog vladike Nikolaja, njegovi dečije naivni crteži među beleškama, oštra duhovitost u sačuvanim anegdotama, uspomene na radnom stolu Ave Justina, beluci kojima je pritiskao papire da mu se ne razlete dok je pisao napolju u manastirskoj porti...Ima mnogo detalja. Ipak, najjači utisak ostavio je osećaj da su sveti bili sa nama dok smo radili o njima filmove. Zato su i sveti...

*Vaš prirodni eliksir, biljka, čaj...

- Biljka koja mi deluje kao samo zdravlje je đumbir. Pogotovo dobar za varenje. Odličan je sok od đumbira sa limunom i šećerom. Malo ljut i osvežavajuć. Na postu onda čoveku i ne treba neko drugo piće.

*Jevanđeljska poruka u duhu praznika...

- Život je borba i iskoristite ga da volite bližnje kao same sebe, jer Hristos vaskrse da nas oslobodi smrti. Bog je ljubav, a našom ljubavlju postajemo njegova deca usvojena za večnost.


Metohija za ponos


*Koje od svetih mesta, manastira, Vas učini neobično dostojanstvenim, ponosnim što ste hrišćanin, pravoslavac?

- Teško je izabrati. Mnogi naši manastiri čine da se osećam čovekom. Ostrog, Ravanica, Studenica... Ipak, poseban je osećaj kad se probiješ kroz otuđenu teritoriju Metohije do Dečana. Ne može da se odoli osećaju da stupaš na "najskuplje" sveto tlo. Crkva - najbolje od Vizantije i romanike, trava u porti kao engleska, drveni podovi na terasama konaka kao japanski, a monasi - najbolje od Srba. Sve to u ne baš prijateljskom okruženju. Ko da ne bude ponosan.

Zajednica i sreća

*Sve teže danas se osniva zajednica, a sve kraće se ostaje u njoj. Kako gledate na razvod braka, šta savetujete onima koji dođu sa takvom dilemom?

- Katastrofa ovog vremena je u postavljanju sreće kao najvišeg cilja. Osim što je to neozbiljno i utopijski, što čovek kad nije srećan ima grižu savesti što je nesrećan, to jest samim tim neuspešan, kriterijum srećan sam - nesrećan sam čovek unosi i u brak. I umesto da se uči i raste u služenju i ljubavi, neko jednostavno kaže - nisam srećan, bežim odavde da pronađem sreću negde drugde. Kao da se sreća meri količinom uživanja. Što više uživam - to bolje. A to samo po sebi niti je dobro, niti zdravo, a čoveka zapravo čini robom sopstvenih naraslih želja. I u braku kao u životu čovek treba ozbiljno da se bavi rešavanjem jednačine druge najveće Božje zapovesti "voli bližnjeg svog kao samog sebe". Voleti neuravnotežno znači biti idolopoklonik sebe samog, to jest svog egoizma ili obožavati kao idola drugog. Nije lako održavati tu ravnotežu, ali nije nemoguće. To je i cilj i metod.

Danijela Kljajić