|
Violeta Orešković Ćurčić
|
Kad je pre osam godina saznala da joj je sin u 19. godini dobio dijabetes, Violeta Orešković Ćurčić "preko noći" je postala njegov lični kuvar i nutricionista, želeći da pokaže da je pravilna ishrana najbolja prečica do zdravlja. To iskustvo iznedrilo je 20 kuvara naslovljenih sa "Čarobna kuhinja - Lakše sa dijabetesom", a Violeta ovih dana završava i 21. Ovu Beograđanku život je vodio čudnim putevima: završila je Mašinski fakultet koji je, kaže, naučio preciznosti i razdvajanju bitnog od nebitnog, dok su joj slikarstvo i istorija umetnosti, kao dve velike ljubavi, pomogli da kuvare učini što kreativnijim. Ne krije da ima podužu listu interesovanja i da se sva prožimaju i dopunjuju. Za "Bilje i zdravlje" otkriva zašto su mir i sreća najvažniji preduslovi ženske lepote i kako su umetnost i folklor dobili "posebno mesto" u njenom životu...
*Kako ste počeli da prikupljate recepte i koliko je to promenilo vaš pogled na život i zdravlje?
- Knjiga "Čarobna kuhinja - Lakše sa dijabetesom", koja će biti u prodaji povodom 14. novembra, svetskog Dana dijabetesa sa podnaslovom "Sve od povrća" je 21. po redu. Do sada je objavljeno 800 recepata, a prikupljeni su iz moje kuhinje, od rođaka i prijateljica, sa interneta. Prilagodim ih uvek izboru namirnica, vodim računa da svi sastojci mogu lako da se pronađu u prodavnicama i na pijacama, pažljivo sve izmerim i izračunam i na početku i na kraju pripreme jela, a rezultat svega toga je jednostavna tabela sa nutritivnim sastavom tako pripremljenog jela, koja osobama sa dijabetesom omogućava precizno doziranje terapije. Jela su jednostavna i brzo se pripremaju. Dijabetes u porodici natera vas da vodite računa o zdravlju i mnogo naučite o ishrani, metabolizmu...
*Šta ste saznali o pojedinim namirnicama i da li ste neka "zlatna pravila" trajno usvojili?
- U našoj porodici je "zdrava ishrana" u onom pozitivnom, umerenom značenju, zastupljena veoma dugo, mnogo pre našeg susreta sa dijabetesom. Maslinovo ulje, integralne žitarice, sveže povrće i voće na trpezi bili su uobičajeni. Dijabetes nam je iz ishrane izbacio beli šećer, belo brašno, proste ugljene hidrate, a uveo ovseno brašno, obilje dijetnih vlakana, razne prirodne zaslađivače. Zlatnim pravilom mogla bih nazvati način na koji se biraju namirnice za pripremanje obroka. Kombinovanjem namirnica sa nižim i onih sa višim glikemijskim indeksom dobijaju se uravnoteženi obroci koji ravnomerno podižu šećer u krvi, bez naglih skokova, što je veoma važno u ishrani osoba sa dijabetesom.
*Imate li omiljeno jelo?
- Nemam, ali ne bih mogla bez raznih svežih salata. Volim jela od povrća, brzo spremljena, kinesku kuhinju, ribu, suši. Ali i sarmu, punjene paprike, čorbast pasulj, ajvar...
*Šta smatrate eliksirom zdravlja i čime započinjete dan?
- Umerenost u ishrani je suština dobrog zdravlja. Svega po malo, ničega previše. Prisilno uzdržavanje od nečega što jako želimo da pojedemo stresno je za organizam. Dan počinjem ceđenim sokom od voća i povrća i čajem od žalfije nabrane na Velebitu ili u bašti roditelja mog muža. Posle toga sledi mešavina integralnih pahuljica, semenki i svežeg voća sa jogurtom. Naravno, nekad doručkujem i gibanicu ili burek...
*Negujete prirodnu lepotu, lice bez šminke, nasmejano i ozareno. Šta ženu čini lepom?
- Mir i sreća, pažnja... Nikakva šminka to ne može da nadomesti. Kao nekadašnja igračica folklora često sam na licu imala scensku šminku. Kada sam prestala da igram osetila sam da sam se umorila. Prestala sam da se šminkam pre 20 godina. Danas niko više i ne primećuje da nisam našminkana.
*Kažu da se čovek nigde ne prikazuje lepše nego u umetnosti i da se nigde veštije ne skriva nego, opet, u - umetnosti. Kako je bilo kod vas?
- Umetnost je važan deo mene još od predškolskog uzrasta.Sa šest godina osvojila sam nagradu na likovnom konkursu za portret Tita, u osnovnoj školi za pesme sam dva puta dobila Zmajevu nagradu. Kasnije me je život odveo u slikarstvo i to jeste moje "posebno mesto". Tu je spokoj i tišina, tu vreme stoji...tu nema nikoga...samo ja!
*Čime ste osvojili supruga i koji je recept za dobar brak?
- On kaže da ga je oduvek impresionirao moj veliki nos. Šalim se. Pretpostavljam da sam ga osvojila vedrim duhom, energijom, spremnošću za pokret i akciju. Uostalom i on je mene osvojio sličnim osobinama. Recept za dobar brak ne postoji. Svaki je posebna priča i nikad nije lako, ali je lepo. Možda strpljenje, tolerancija, uvažavanje...Naravno, sve to posle ljubavi koja nikad ne nestaje, samo menja oblike.
*Šta cenite kod drugih, a šta nikako ne prihvatate?
- Cenim iskrenost, a ne podnosim licemerje. Sa godinama čovek nauči da prepozna neiskrenost, a često nema mogućnost da na nju i reaguje, pa se u život uvlače laži, nemir i sve postaje komplikovano. Mir i spokoj opstaju samo u jednostavnosti.
*Imate bezgraničnu pokretačku energiju. Odakle je crpite?
- Ponekad mi se čini da je to perpetuum mobile. Kad god mi je u životu bilo teško našla sam način da idem dalje. Deo energije sigurno obezbeđuje moj karakter, a deo mi daju dragi ljudi, njihovo prisustvo, podrška, saveti, ljubav...Nekad zbog toga osetim nalet ogromne sreće, osećam da sve jeste i da će biti dobro... i uplašim se!
*Šta smatrate svojim najvećim uspehom do sada?
- Moj sin je moj najveći uspeh. Ima 27 godina, završio je fakultet, radi već tri godine, živi sam...Izrastao je u sjajnog mladog čoveka, a u to sam i ja umešala prste!
*Šta je na listi vaših "malih, važnih stvari"?
- Nekad je to bio folklor. Veliki deo moje mladosti vezan je za druženje u KUD "Abrašević" i "Frula", a to na poseban način formira mladog čoveka. I moj muž je nekada igrao folklor. U folkloru je sigurno začet neki od mojih izvora energije. Danas male, važne stvari u mom životu, pored svih obaveza, čini gajenje cveća i pokušaji da uzgajim orhideje, pokušaji da nagovorimo sina da subotom dođe na ručak, želja da mužu i sebi napravim udoban životni kutak...
*Volite li da putujete i koji su predeli i slike ostavili najjači utisak na vas?
- Ljubav prema putovanjima usadili su mi roditelji. Mnogo su putovali, a često su na svoja putovanja vodili brata i mene. Kasnije je tu ljubav podstakao folklor i omogućio mi da proputujem veliki deo sveta: skoro celu Evropu, deo Amerike, Kanadu, Meksiko, Portoriko. Suprug i ja obožavamo Italiju, jer tamo se uvek vidi nešto novo...
*Gde je najtoplije utočište od stresne svakodnevice?
- Od nje se, na žalost, ne može pobeći. Važno je naći način da se, bar na kratko, preskoči na paralelni kolosek. Muž i ja mnogo šetamo. Živimo u Zemunu, Zemunski kej nam je nadohvat ruke, a stotinak pitomih labudova na Dunavu slika je koja nas nikad ne ostavi ravnodušnima. Uz divne prijatelje toplo utočište je i knjiga, uveče. I pored novih tehnologija, listanje stranica knjige još mi je nezamenljivo zadovoljstvo.
Danijela Kljajić |