Poslednji podaci Svetske zdravstvene organizacija i Međunarodne federacije za dijabetes (IDF) ukazuju da od šećerne bolesti pati 285 miliona ljudi, a da će 2030. broj obolelih dostići, čak, 438 miliona. Ovakvih pacijenata je najviše u zemljama u razvoju, gde je i naša zemlja. U Srbiji, tako, prema statistikama ima oko 600.000 obolelih ili 8.2 odsto populacije, što je, na žalost, veoma visok procenat.

Ranim otkrivanjem i dobrom terapijom mogu da se spreče komplikacije koje, prevashodno, zahvataju krvne sudove (srca, mozga, očiju, kože, bubrega) kao i nerve.
Erektilna disfunkcija česta je komplikacija dijabetesa. Koji je uzrok, koliko ljudi boluje od ovog poremećaja, u kojim godinama najčešće, u čemu se sastoji izlečenje polne nemoći, kao i gde treba tražiti preventivnu? Na ova, kao i pitanja vezana za tipove šećerne bolesti za "Bilje i zdravlje" ogovorila je prof. dr sci med Milka Drezgić, internista endokrinolog sa višedecenijskim iskustvom u Kliničkom centru Srbije u Beogradu:

- Najčešći organski uzrok erektilne disfunkcije (ED) je poremećaj protoka krvi ka i kroz penis. Aterosklerotične ili traumatske bolesti arterija mogu smanjiti protok kroz lakunarne prostore penisa što rezultira smanjenjem rigidnosti i produženjem vremena za postizanje pune erekcije. Širok je dijapazon kad je reč o procentima, ali se u literaturi pominje da od 35 do 75 odsto osoba sa dijabetesom ima poremećaj potencije. U osnovi poremećaja jesu aterogene promene na krvnim sudovima, i promene na nervima (dijabetesna makro i mikroangiopatija i neuropatija).

Dijagnoza i lečenje
Naša sagovornica ističe da postavljanje dijagnoze zahteva dobro uzimanje podataka, analizu načina života i lekova koje pacijent uzima, kao i određivanje hormona u serumu.

Lečenje erektilne disfunkcje zavisi od toga da li će pacijent da se požali endokrinologu, ili će godinama da zataškava problem i tako dođe do poodmakle faze promena. Danas nam stoje na raspolaganju oralni agensi: sildenafil, vardenafil i tadalafil, koji su dozvoljeni za lečenje ED. Svakako, započinjanje terapije i kontrolu lečenja mora da sprovodi endokrinolog i urolog, a nikako sam pacijent, jer su neželjeni efekti mnogobrojni. Ukoliko je potrebno, moguće je dodati androgene (muške polne hormone). Ako pacijent nije zadovoljan oralnim agensima, mogu da mu se preporuče intrakavernozne injekcije koje pacijent u ovom slučaju sam sebi daje, ali može da ima neželjene efekte kao što su produžena erekcija i firoza u slučaju dugotrajne primene. Stavljanje hirurških implanta, semirigidnih proteza uprkos visoke cene i invazivne procedure u velikom procentu daju zadovoljavajuće rezultate. S obzirom na to da je u osnovi impotencije kod pacijenata sa dijabetesom ozbiljan organski problem, ne može se reći da bilo kakvi čajevi ili prirodni preparati mogu da donesu boljitak.

Preventiva
Jedini način prevencije nastanka ED u pacijenata sa dijabetesom jeste dobra regulacija nivoa šećera u krvi i lipida, što predstavlja osnovnu strategiju u njihovoj terapiji. Hronična hiperglikemija je veoma nepovoljna i štetna za površni sloj krvnih sudova, odnosno endotel, gde se i pokreću osnovni mehanizmi koji uzrokuju suženje lumena krvnog suda odnosno aterosklerozu.

Znači, najvažnije je sprečiti proces ateroskleroze, ako to nije učinjeno na vreme, onda bar zaustaviti na početnom nivou, i stopirati napredovanje. Prema tome, prvi koraci se sastoje u svim merama koje podrazumevaju da šećer pre obroka ne bude veci od 7, a posle obroka ne veći od 9. Parametar koji ukazuje na prosečne vrednosti glikemije u popodnevnim časovima, odnosno HbA1c treba da bude između 5.7 i 6.4, a za osobe starije od 65 godina dozvoljeno je da bude do 7 - tumači prof. dr Milka Drezgić.

Podsetnik:

Tipovi dijabetesa

Dijabetes melitus (DM) ili šećerna bolest, najčešće oboljenje u endokrinologiji nastaje kao posledica apsolutnog ili relativnog nedostatka insulina. Osnovna klasifikacija obolelih odnosi se na uzrok bolesti i godine starosti:

1. Tip 1 najčešće se javlja između 11 i 13 - te godine života, kada je najveća turbulencija polnih i hormona rasta. Bolest nastaje na autoimunoj osnovi (tip A), znači organizam stvara antitela na sopstvene ćelije pankreasa, i na taj način uništava njihovu funkciju, što dovodi do nedostatka insulina u organizmu. Obično je "okidač" virusna infekcija, ali i genska predispozicija. Oboljenje se češće javlja u jesenjim i zimskim mesecima. Podgrupa (tip B) naziva se mladalački, ili insulin zavisni. Jedina terapija za ove pacijente jeste doživotno primanje insulina.

2. Tip 2 u populaciji svih obolelih zauzima 90-95 odsto. Nastaje između 65 i 74. godine, a 80 odsto bolesnih su gojazni. Ovde postoji biohemijski paradoks, koji često zavara pacijenta. To znači, nivo glukoze ako se meri natašte je u granicama normale, ali je povećana koncentracija insulina, što se rutinski ne radi, tako da 50 odsto pacijenata niti zna da ima insulinsku rezistenciju, niti to leči. U Tipu 2 šećer se može regulisati ishranom, smanjenjem telesne težine, fizičkom aktivnošću, tabletama i naziva se insulin nezavisni.

3. Treću grupu čine pacijenti koji imaju genski deficit u funkciji beta ćelija pankreasa i u delovanju insulina, bolest pankreasa (zapaljenje pankreatitis, cistična fibroza pankreasa), u sklopu drugih endokrinih oboljenja (poremećaj sekrecije hormona rasta-akromegalija, poremećaj sekrecije hormona nadbubrega, bolesti sa poremećajem sekrecije hormona štitaste žlezde), uticaj nekih lekova i infekcije - obajsnila je profesorka Drezgić.

Ž. Radulović