Da li je dokolica sinonim za dosadu, hedonizam, zavisnost od nečega, ili je po nekim tumačenjima, ispunjena stvaralaštvom (ideal koji nije lako ostvariti) za razliku od slobodnog vremena koje se podrazumeva? Koliko je i zašto potrebno svakodnevno se posvetiti sebi, usporiti tempo života, susresti se sa svojim mislima, željama, ciljevima...? Jednom rečju - dokoličariti!

Dokolica i lenjost nisu isto

- Danas je dosada sve više sinonim za dokolicu i često se povezuje sa hedonizmom i potrošačkim životnim stilom, kao i sa lenjošću i besposličarenjem. To je, naravno, pogrešno, jer biti besposlen čovek, nije isto što i biti u dokolici. Iako nije uvek vidljiva, razlika postoji. Stari Grci su u dokolici videli vreme koje je lišeno od svih životnih nužnosti i doživljavali su je kao vreme posvećeno sebi i svom ličnom razvoju, kao vreme u kojem je čovek zagledan u samog sebe, okrenut svojim mislima, uverenjima, zaključcima, emocijama, ponašanjima, vrednostima, željama i ciljevima - objašnjava za "Bilje i zdravlje" Danijela Živančević, specijalista psihoterapije i savetovanja, iz Psihopolis instituta u Novom Sadu.

Svesno usporiti

Dokolica je potrebna svakome ko želi svesno da živi i samoodgovorno odlučuje o važnim životnim pitanjima. Mir, tišina i odvojenost od drugih ljudi je preduslov za svesno odlučivanje i planiranje života. Bez dokolice naši životi će početi da liče na brod koji je vođen raznim životnim talasima, brod vođen mišljanjima drugih, zabludama i raznim "moram" i "treba". Čovek koji zna da na kratko uspori svoj tempo života i u miru se dogovori sam sa sobom čemu teži i šta ga zaista ispunjava u životu, čemu se raduje, ima veće šanse i da ostvari svoje snove i bude zadovoljan sobom. Važno je pronaći vreme za dokolicu, odnosno vreme za sebe, jer to je preduslov za razumevanje sebe, drugih ljudi i sveta oko nas, dokolica je uslov i za stvaralaštvo - naglašava psihoterapeut Živančević.

Bez razigranosti - hronično umorni

U psihologiji postoji model "prenesenog ponašanja", pa po tom osnovu je i pitanje da li se deca uče dokolici, ili se jednostavno rađaju sa tom potrebom?
- Ljudi se rađaju sa potrebom da vole i budu voljeni, ali ipak mnogi to ne iskuse u svom životu, zato što ih tome niko nije učio, odnosno nije im pokazivao ljubav kroz razvoj i sazrevanje. Isto je i sa dokolicom, iako čovek u svojoj osnovi ima potrebu da bude u kontaktu sa samim sobom, mnogi to ne nauče ukoliko su vaspitavani u sistemima u kojima se cenila samo disciplina, rad, odgovornost, zalaganje, napor, perfekcionicam, žurba. Naravno da su nam i ovi životni kvatitet potrebni, ali ukoliko su prenaglašeni i ukoliko isključuju odmor, zabavu, razigranost i slično, vremenom ćemo osećati hroničan umor od svega, a san nam u tome neće pomoći. San odmara telo, a dokolica dušu - kaže naša sagovornica!

Deca i dokolica

Svakako, roditeljski odgoj je veoma bitan, i pored tačnosti, odgovornosti, osećanja za druge ljude, veoma je važno, tvrdi Živančević, decu naučiti i da se posvete sebi, odnosno, odvoje vreme samo za sebe.
- Smatram da roditelji u velikoj meri mogu da utiču na formiranje nečije ličnosti. Kao što je potrebno da zahtevaju od dece odgovornost, disciplinu, red i rad, takođe je izuzetno značajno da im omogućavaju vreme za igru, i da u dečijoj igri ne vide gubljenje vremena. Učenje po modelu je dokazano najuticajnije u formiranju ličnosti, pa ukoliko je roditelj sebi dozvoljavao dokolicu, velike su šanse da to radi i dete.

Krajnosti nisu dobre

Ukoliko se pretera u pritiskanju naslednika o tome koliko je savest značajna, može da se desi da u nekim godinama oni odu u drugu krajnost.
- Opšte je poznato da su krajnosti uvek dokaz iracionalnog mišljenja, pa tako možemo govoriti o krajnosti potpune prepuštenosti dokolici, okrenutosti ka sebi uz isključivanje drugih i hroničnu usamljenost s jedne strane, i prevelike posvećenosti, poslu i drugim obavezama sa druge strane. Kada su u pitanju isuviše savesna deca sklona perfekcioniznu, velike su šanse da u jednom trenutku života odustanu od svega i odu u drugu krajnost kako bi se oslobodili napetosti, međutim velike su šanse da se zbog osećanja krivice opet vrate svom dobru uhodanom perfekcionizmu. Zato je najbolje zatražiti stručnu pomoć, kako bi se prevazišlo isključivo mišljenje - stav je Danijele Živančević.




Svakodnevno sat tišine
Dokolicu ne bi trebalo doživeti kao prazno vreme koje smo zaslužili samo na godišnjim odmorima. Zato je važno svakodnevno odvojiti jedan sat mira i tišine, gde ćete čuti sopstvene misli. Preporučujem svakodnevno vođenje dnevnika, jer pisanje o stvarima koje vam se dešavaju, može pomoći da bolje shvatite i pronađete njihov smisao, pomaže u praćenju napretka prema cilju koji ste zadali sebi, zapisivanje misli poboljšaće vaš odnos s drugima, takođe može pomoći u smanjenju stresa, jer pisanje o emocijama smanjiće njihov intenzitet. Pisanjem ćete lakše da uđete u sadašnji trenutak i oslobodite se nepotrebnih pritisaka iz prošlosti ili projektovane budućnosti. Takođe, susret sa sobom, možete veoma kvalitetno ostvariti sa svojim psihoterapeutom, a sve zajedno će prilično da poboljša vaš život - višegodišnje je psihoterapijsko iskustvo u individualnom i grupnom radu Danijele Živančević.

- Željka Radulović