Ima već dve godine kako Siniša Kovačević dobije nelagodu kada iz Surduka mora da krene za Beograd. Navikao se tamo na miris dunavske vode, ogromno nebo, svoj vinorad i baštu, i sve mu drugo nema mirise ni suštinu. Nije to da ne voli Beograd. Naprotiv. Obožava ga.

- Ima gradova sa lepšom arhitekturom - kaže u razgovoru za naš časopis - ali nema grada koji može da se meri s njim po duhu i kosmopolitizmu. I nema grada koji vas tako ljudski odmah prihvati. Uspnete se Balkanskom ulicom, otresete provincijsku prašinu sa cipela i postanete odmah Beograđanin. Ali, obožavam i Surduk, sada toliko da kada dolazim u Beograd imam osećaj da idem kod ginekologa.

*Kako to da ste se preselili u Surduk?

- Surduk je moj izbor ili fatalistički koncept koji je mene doveo tamo, pored Dunava, pa još na brdo, a odozgo pogled na - divotu. U stvari, izgleda da je mene Surduk izabrao a ne ja njega. Svojevremeno sam tamo gradio vikendicu a ona je prerasla u moju adresu. Siniša Kovačević, dramski pisac, predsednik Srpskog otadžbinskog fronta, Surduk, Srbija. Kad hoćete da zasmejete Boga vi recite "imam planove". Nema planova u životu čoveka, ili ih bar mi sami ne određujemo, već neko bira kojim ćemo putem ići.

*Kakvu ideju imate o Bogu?

- Ja sam duboko religiozan čovek, pripadam Srpskoj pravoslavnoj crkvi, slavim slave, idem s vremena na vreme u crkvu, poštujem običaje. Bog je toliko važan za naše živote da, kao što je rekao Dostojevski, da Boga nema, trebalo bi ga izmisliti. Zašto? Bog bi trebalo da bude sistem vrednosti, branika, granica do kojih možete, altruizma, ljubavi, i u uštini Bog je mera koje se ljudski rod mora držati da bi bio uopšte srećan. Ili još tačnije, da bi opstao. Iz viška vere ili straha od Boga, činite ili ne činite pasjaluke. To je poenta. Deset božjih zapovesti i sedam smrtnih grehova, to je kvintesencija života.

*Da li verujete da Bog ima uticaja na nove generacije?
- Nemojte da vas prividna slika zavara. Čovečanstvo funkcioniše u amplitudama. Bilo je perioda u istoriji kad su ljudi više negirali Boga, kad ništa nije bilo sveto, ni tuđa žena, ni nečija kćerka...Ovo sada je neko ponovljeno vreme, neki već viđeni odraz. Vera je osećaj za meru, a sve u životu takođe, pa čak i talenat. Talenat je, kako je primetio (Nikolaj) Ostrovskie, osećaj za meru. Taj osećaj mere važi za sve - za umetnost, slikarstvo, književnost, ali i za seks, kuvanje, obične stvari, pa i za odnos sa Bogom. Iz preteranog laičkog ide se u fundamentalizam.

*Zašto je danas etika sporedna, nebitna stvar?
- Sve vrline, humanizam, čast, čistota, viteštvo, junaštvo...zamenjene su jednom rečju - interes ili novac. Ako vam podvođenje devojčica donosi dovoljno para, vi ćete to nastaviti da činite, ne misleći da ta deca imaju očeve, braću, sestre i da je to nemoralno činiti. Ne misleći takođe da ta mlada bića nisu svesna onoga što čine, jer su nezrela, neiskusna. Isto tako je i na makro planu. Imate Sibir koji je bogat i moramo ga oteti Rusima.

*Mislite da će ga oteti?
- Ne znam. Da je Jeljcin ostao na vlasti, siguran sam da Rusija ne bi danas bila ovoliko velika. Takođe znam da ako neko želi da Putina predstavi kao kriminalca, on će to u očima onih koji upijaju tu sliku, to zaista i biti. Sve možete ako imate ljude kojima ćete to plasirati.

*Da li ste primetili izrazitu erotizaciju društva? Sve je u znaku seksa; sloboda, demokratija, škole, ministarke, pa čak i one plavuše na RTS-u o kojima ste govorili? Zašto je to tako?

- Ni to nije ništa novo. Bilo je slavljenja erosa, veličanja seksualnog čina, bilo je seksualnih revolucija. To je prolazno, bez vrednosti. Ili ima lažnu vrednost. Vrednost je u vama. To znaju i mala deca. Ali, ako je telo hram duše, nemate prava da ga unakazujete. Osećaj za meru jeste da budete prijatelj svom telu i svom duhu, da ne idete u krajnosti. Nisam protiv estetskih korekcija nego protiv erotskih. Ako neko ima nos kao manastirski ključ, sasvim je u redu da ga smanji, ali ako vi sad sebe erotizujete silikonima u grudima i zadnjici, onda sam protiv toga. Kao i za tatu. U moje vreme tetovažu su nosili kući za uspomenu vojnici nižeg intelektualnog sloja i zatvorenici. To nije bila čak ni umetnost, crtali su JNA, sidro ili ružu koja je izgledala kao mozak na peteljci. Sada je to, kažu, umetnost. A ja pitam devojčice i dečake: Kako će izgledati šareni leptirić kada ona bude imala 60 ili taj likovni motiv na mišici dečaka kada bude imao 70?

*Da li volite da dajete?
- Evanđelista Mateja kaže da je veća radost davanja. Davanje ispunjava. Radoje Domanović ima priču "Zahvalnost" u kojoj onaj daje siromahu svinjsku glavu, a onda, sve vreme, ide po selu i priča kako je siromahu dao svinjsku glavu,negirajući tako svoje dobročinstvo.

*Šta mislite o iluzijama kojima se obavijamo?

- Ne znam nijednog čoveka koji će za sebe reći da je đubre. To zavisi od čoveka do čoveka. Neko živi u velikim iluzijama, neko nema iluzija. I jedni i drugi su krajnost, dakle, opet ona mera o kojoj stalno pričam. Iluzije bole.

*Da li verujete da će doći preporod kao logičan odgovor ovom vremenu?

- Mora doći! Svet i čovečanstvo funkcionišu po sistemu koncetričnih krugova, određeni događaji se u jednom vremenskom intervalu prikazuju kao tragedija, a u drugom kao farsa. Uzmimo za primer gej orijentaciju koja je postala od pamtiveka. Nisam za to da izbacimo sve homoseksualce iz nauke, kulture, istorije, umetnosti jer bismo ostali skoro bez najvažnijih dostignuća. Ali, takođe mislim da će se priča Oskara Vajlda ponoviti, da će ta ispolitizovana agresija homoseksualaca dovesti do toga da se u narednoj generaciji zbog pederastije ide na robiju, ili da ih dave u kacama za izmet kao što su to radili Crnogorci. Osećaj za meru drži čovečanstvo. Kako i kaže Sterijin Kir -Janja "Sas mera će si dođeš do velika sreća". Bitno je, dakle, da svojom slobodom ne ugnjetavaš tuđu slobodu.

*Da li ima smisla da trošimo papir na medije? Kakvi su?

- Isto kao kad pitatete seljaka iz Ivanjice kakav je krompir. On kaže: Ovaj krupan je dobar, ovaj sitan - nije.

*Da li intelektualci imaju pravo da ćute?

- Po meni - ne. Ali, i oni su kao krompiri. Neki veliki, neki sitni. Obaveza je intelektualca da govori. Uz poštovanje svih pekara, molera, autolimara, logično je da se glas intelektualca dalje čuje. Ako ja imam privilegiju da me čita, (ne znam u slučaju vašeg časopisa) 30.000 ljudi, onda ću ja svakako iskoristiti svoju obavezu i privilegiju da kažem to što mislim.

*Zašto časni, pošteni, skormni, teže dolaze do uspeha od onih koji se savijaju, laktaju, ulizuju šefovima?

- Dolaze teže zato što je njihov put teži, ali je lepši. Lepši je za dušu i savest. Tačno je da je lakše na beščastan način doći do nečega, ali se to prirodno teže zadržava i kratko traje. Ovo je vreme protuva i bitangi. Zbog toga takvi brše uspevaju. Ali to ne traje dugo.

*Šta reći ljudima koji žive u opseni da su naj - najlepši, najpametniji, najbolji, najrečitiji, najvredniji a zapravo su sve suprotno?

- Ništa, jer neće čuti. Ali će sigurno doživeti poniženje. Na sceni, figurativno rečeno, neće pevati kao Marija Kalas, iako su mislili i govorili da mogu. Oni su tragikomični. Ali, još je gore ako neko nije svestan vlastitog potencijala. Zato što ga ima, a nije ga osvestio. E, oni su tragični. I opet, dolazimo do suštine - do prave mere. Mera čuva sve i čini da sve bude lepo.

Dijana Dimitrovska