Uspeh naših sportista ovog leta dao je krila celoj naciji. Pobeda "orlića" i zlato košarkašica učinili su nas ponosnim, a imamo velike šanse da se okitimo medaljom i na Finalnom tuniru Svetske odbojkaške lige koji se održava od 15. do 19. jula u Rio de Žaneiru. Izabranici novog selektora Nikole Grbića, jednog od najboljih odbojkaša svih vremena, člana Aleje slavnih, dali su sve povode za velika očekivanja.Za "Bilje i zdravlje" Grbić kaže:

Ostaću selektor reprezentacije Srbije u odbojci do Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru naredne godine. Dogovor sa Savezom je da, ukoliko rezultati budu dobri, nastavimo saradnju. Ako ne budemo uradili ono što želimo, znači da treba da dođe neko ko je bolji od mene. I u tom smislu sam miran, jer znam da sam dao i dajem sve što znam i mogu i ako moje najbolje nije dovoljno dobro, treba da dođe bolji ode mene. Jer, reprezentacija je najvažnija.

* Da li se ipak nadate kruni na Olimpijskim igrama ?

- Ne obećavam krune, već samo veliki rad, zalaganje i ostavljanje svega što imamo na terenu. A da li će to biti dovoljno za pobedu, niko ne može da zna, jer mnogo drugih stvari može da utiče na krajnji rezultat. Zato je bilo kakva prognoza nezahvalna. Ono što znam i u ovih mesec dana koliko sam selektor reprezentacije je da imamo kvalitet. Ova generacija je gladna napretka, rada, nadmetanja, srčanosti, a to sve gura napred.

* Koliko ste vi puta slušali srpsku himnu?

- Nažalost, srpsku nisam, ali "Hej Sloveni" jesam dva puta na Olimpijadi. To su bila turbulentna vremena, i te 2000. godine u Australiji skoro da je nismo čuli, zbog toga što su naši navijači pevali iz sveg glasa "Bože pravde". Nadam se svim srcem da ćemo je u skoro vreme slušati ponovo.

* Ušli ste u odbojkašku "Aleju slavnih" u Poljskoj? Kakav je osećaj biti na tronu?
- Daleko od toga da ne prija i ne kažem da mi je svejedno, ali o tome razmišljam svestan koliko sam zavisio od procene drugih ljudi. Ako prepoznaju kvalitet, u redu, hvala, ako ne, neću da se osetim manje vrednim. Znam da sam u svojoj karijeri dao sve što sam mogao i da bolje nisam mogao. Moja težnja je bila da sve uradim najbolje. Sve što se posle dešava je manje važno, jer kad bih se ponovo vratio, opet bih uradio isto.

*Možete li da izdvojite najdraži trofej?
- Sin me je pre neki dan pitao koliko sam medalja osvojio. Rekao sam mu da zaista ne znam, jer ih nikad nisam brojao.

* Koji su za vas postulati zdravog života?
- U drugom delu svoje karijere, kad sam malo više sazreo i počeo da sagledavam život, počeo sam da brinem o ishrani. To vam je kao kad sipate loše gorivo u auto, pa kad je auto nov, sve ide, međutim, kako odmiču godine, treba više vremena za odmor, više za saniranje povreda koje postaju hronične, svaki kilogram viška se oseti mnogo teže. Zato sam postao mnogo pažljiviji. Izbegavam visokokaloričnu hranu, slatko, sokove, sve osim ceđenih, razne sosove, prerađevine. Sve salate jedem do iznemoglosti, naravno i sezonsko voće.

* Da li ste vi nekad nešto skuvali?
- Nisam imao vremena, a stalno sam imao nekoga ko je to radio u klubu. Ali, znam da napravim salatu, ispečem meso, skuvam neki zeleniš, pastu, ispržim jaja. Dovoljno. Nemam vremena za duga iskustva sa varjačom.

* Šta je najvrednije u vašem životu?
- Porodicu sam podigao na pijеdestal i onа mi је najvažnijа. Pola karijere sam bio sam, ali su supruga Stanislava i sinovi Matija (8) i Miloš (4) uneli novi pogled na ceo život, doneli mir i drugačije poimanje vrednosti. Oni su moj prioritet, moj život, smisao postojanja i produžetak života. Sve što radim uz njih poprima neki bočlji smisao. A i sve odluke koje donosim, uvek uvek zavise prvo od porodice.

* Kojim vednostima učite naslednike?
- Želim da prenesem deci da sve što žele da urade u životu moraju da urade sami. Treba da znaju da, ako žele nešto moraju da se potrude da to dobiju. Bez odricanja, bez discipline, bez posvećenosti nema ni rezultata. Naravno, veoma je važno da ih naučimo da budu odgovorni, zreli i dobri ljudi. najviše se uči na primerima koje daju roditelji. Jer, šta god da radimo, dete kopira.

* Najtužniji događaj u životu?
- Smrt oca Miloša 2008. godine. Imao je 65 godina i umro je od infarkta. Koliko god da se čovek priprema za odlazak dragih, kad se to desi, ne postoji uteha. Često odem na očev grob. Žao mi je što nije dočekao da se raduje svemu što sam u međuvremenu uradio. Tek sam kasnije shvatio kolika je odgovornost biti roditelj. Zato sve što su me učili - ljudskosti i disciplini, svemu što me čini čovekom, prenosim na moju decu.

*Kad tako duša zaboli, bežite li u osamu ili vam je potrebno rame?
- Moja karakter je takav da sve zadržavam za sebe. Nemam ventil niti želim da pričam sa nekim. Sam sa sobom ćutim i bolim. Prosto se prepustim.

*Jeste li kad god pribegli travama za lečenje povreda?
- Jesam, itekako, prirodnim lekovima. Išao sam u Pulu, gde sam koristio blato sa mesta na kojem se meša slana i slatka voda. Sadrži mnogo minerala i stari Riljani su se njime lečili. Kad sam slomio ruku, kuvao sam korene neke biljke i stavljao meleme. Jeo sam i neku lekovitu smolu iz Rusije. Ništa od toga ne može da škodi. Tokom karijere često sam tražio spas u narodnoj medicini.

* Kakvu poruku biste poslali mladima u Srbiji?

- Čini mi se da je veoma rasprostranjen osećaj da su zaslužili sve time što postoje, da ne moraju da rade ništa da bi dobili nešto. Današnje generacije, ne samo u Srbiji, dobiju sve na tacni. Pojam žrtvovanja i odricanja kao da ne postoji ili je sveden na minimalnu meru. U smislu da će da štede ili da rade preko leta da bi zaradili za patike, a da ne govotim, na primer, za najnoviji ajfon. Navikli su da dobiju olako veoma vredne stvari. To je greška roditelja, jer kupuju ljubav dece na taj način. Problem nastaje mnogo kasnije, kad roditelji ne mogu više da daju, a deca se sudare sa surovom realnošću, ne znajući ništa o životu. Ovo je, čini mi se, ipak poruka roditeljima da decu uče od malih nogu radu, disciplini i ljudskosti, iznad svega.


Svakom mogu da pogledam u oči

* Koliko je vaša maksima "Nije bitno odakle si, nego kakav si čovek" pronašla uporište u životu?

- To je nešto čime se vodim od kad sam svestan. Trudim se da ostanem dosledan sebi, da budem čovek, da imam mir zbog svega što sam uradio, da nemam osećaj krivice da sam se loše poneo ili da sam pogrešno odreagovao. Svi grešimo u životu, ali ne postoje ljudi za koje mogu da kažem da ne želim da ih vidim, nisam došao u situaciju da se zamerim nekome i da mi neko učini nešto loše. Imam privilegiju da sam, gde god da se pojavim, potpuno miran i ne postoji čovek na svetu kome ne mogu da pogledam u oči. Čista mi je savest, miran sam i to je velika sreća.

- Željka Radulović