Svi u mladosti imamo ideale. Vremenom dozvolimo da nestanu i tada bivamo mrzovoljni, nezadovoljni, jednom rečju - poraženi. То je životna greška, jer ideali u suštini imaju mnogo veću i značajniju ulogu nego što mislimo.

Oni, zapravo, kako kaže naša sagovornica dr sci med. Sanda Rašković Ivić, psihijatar i psihoterapeut, predsednica Demokratske stranke Srbije, održavaju naš duh svežim i mladim.

- Srećan je čovek koji nikad ne izgubi ideale. To je teško, jer njih uništava iskustvo, razočaranja, promašaji, nesreće...

Gubitak ideala uvek rađa osećanje poraza. Mislim da nisu poraženi oni ljudi koji su izgubili bitku, nego oni koji su izgubili ideale.

o Koji su bili vaši ideali u mladosti?
- Pravda i sreća za celo čovečanstvo, naravno, i za moj narod. Ja sam imala sreću da, i uprkos ružnim iskustvima ideale sačuvam.

O Koji ste ideal sačuvali?
- Ideal u ljubavi. Ali njega, naravno, stalno treba negovati jer će u protivnom usahnuti.

o I onda kad čovek posrne od udaraca, kad mu se čini da za njega nema pravde, kad mu se ko zna koji put sruše ideali, i kad nevolja ne prestaje da kuca na njegova vrata, i tada mora da veruje u ideale?
- Za ideale se strada. Ne treba od njih nikad odustati, iako se nekad čini da je plaćena previsoka cena. Jer, ako čovek odsutane od ideala i preda se, onda je izgubio sve. Ako smo bar malo voleli, pa se razočarali, ne znači da treba da odustanemo od ljubavi. Ako nas je u životu remetila serija nesreća, nepravde, treba verovati da posle kiše dolazi sunce da je pravda spora i dostižna.

o Verujete da kazna stiže zle, a nagrada zaslužne?
- Da, sigurna sam u to.

o Da li ste upoznali čoveka koga je za života stigla kazna?
- Jesam. Mi posmatramo ljude u trenutku kada neko zlo čine, ali ih ne pratimo do kraja. Nama se čini da je u tuđem dvorištu uvek lepše. To je fikcija.

o Fikcija u ružičastom je ono što je javno - umetnici, estrada, političari, poznati?
- Živimo kao u "Matriksu". Imamo virtuelni život i posmatramo druge koji nisu onakvi kakvi nam se čine. Estradne ličnosti, političari, slavni, uspinju se na sociološkoj lestvici, a vrlo često su to u stvari neispunjeni ljudi, emocionalno prazni, promašeni u svojim ljubavima, hladne duše, ljušture bez sadržaja. Nas fascinira njihova fasada. Moramo uvek znati da nije sve u onome što vidimo.

o Kako da znamo šta je od onoga što nam je servirano istina, a šta laž?
- Istina o nekome trebalo bi da bude njegova suština. Slavan čovek u lepom odelu i na dobroj adresi sigurno može izazvati misao "kako njemu dobro ide" i zavist. Ako u njegovom srcu nema sreće i ljubavi, ako nije blagorodan, ako su ga zbog uspeha mnogi prokleli, a malo njih, ili niko, blagoslovio, onda je on nesrećnik.

o Da li verujete da može da se promeni nešto u društvu?
- Kada tragamo za pravdom i istinom, promena nekih apsekata sveta nameće se sama. Poznato je u istoriji da su pojedini, ili neke manje grupe posvećenih menjali svet i svoju okolinu. Dakle, moguće je, kad je reč o posebnim ličnostima. Mlad čovek trebalo trebalo bi da radi prvo na sebi, zatim na bližoj okolini, pa na široj, da se zatim posveti nekom delu ili cilju.

o Da li mi uopšte možermo da utičemo na promene?
- Da, na naš mali krug. I to je već mnogo.

o Zašto imamo političare koji ništa ne mogu da promene?
- Političari uvek proklamuju obećanja. Njihov posao jeste da daju nadu u promene, ali suština tog posla trebalo bi da bude iskrena i istinska promena na bolje, rad za dobrobit građana koji počinje od ličnog primera. Ne verujem u političare koji su iz fakultetskih klupa posedali u poslaničke ili na direktorska mesta. Čovek mora da se ostvari u struci i prethodno, pre nego što uđe u politiku, dokaže da li ume i da li može nešto da radi.

o Da li čovek može vlastitim umom da dosegne sreću ili su za to ipak potrebe tajanstvene ruke tvorca?
- Neko ima sreću da su mu sva vrata u životu otvorena. To su retko blagosloveni ljudi. Nama je stav o tome šta smo dobili važan. Čini nam se uvek da neko drugi dobija više, a mi manje. Nekome se čini da mu je život do pola pun, drugome do pola prazan. Generalno, ljudi imaju stav da ne mogu da budu srećni ako nešto nemaju. Tu je greška. Poenta je da čovek uživa u onome što ima i da mu se još po koja vrata otvore. Ali, ako prenebregne tu vrstu skromnosti i počne da čezne za zvezdama, sebe je osudio na nezadovoljstvo i čak na nesreću.

o Izgleda da su najjednostavnije stvari ujedno i najteže?
- To je zato što ljudi te svakodnevne, male, jednostavne stvari primaju kao da se podrazumevaju. Treba se obradovati svakom danu, kiši, snegu, vetru, vazi cveća, kapućinu, deci, telefonskom pozivu... Onaj kome je teško da po ružnom vremenu obilazi svoje ostarele roditelje trebalo bi da pomisli da je bolje obilaziti ih žive, nego hladan grob. Kad vam se učini da dete neće da uči i da ispunjava obaveze, pomislite kako je lepo imati dete. Kada vidite da je dan siv i kišovit treba biti srećan što ga ne gledamo iz bolnice. Ukratko, sreća se krije u dopola punoj čaši.

o Većina stanovništva ove zemlje nosi gorčinu jer je izgubila 20 godina života u besmislu ratova i politike. Kako se smanjuje ta gorčinu?
- Mi smo narod u bivšoj Jugoslaviji stavljen na krst koji nosimo do danas. Mnogo toga smo izgubili, imamo razloga za ogorčenje. Mogli bismo da navedemo i listu krivaca za sve to, ali to nam ne može pomoći jer u istoriji nema popravnog, ima samo nade da je istorija dugačka i otvorena i da će se u budućnosti stvari drugačije složiti. Osećanje ogorčenja nije dobro, ono truje dušu ogorčenog i vezuje je za poziciju gubitnika. Ne treba mrzeti, jer mržnja uništava mrzitelja.

oZašto se sve u našem društvu promenilo na gore i na granici je kiča, tabloida i mizernih kriterijuma?
- Gubitak društvenih vrednosti zahtvatio nas je još devedesetih godina, kada su zbog rata i sankcija ljudi okretali isključivo materijalnim stvarima. Kultura je zanemarena, zavladao je turbofolk, u fulmovima nije bilo pet minuta bez sočnih psovki. Školski sistem se pokvario, nema discipline, u đačkim glavama je manje znanja, učitelji, nastavnici i profresori se ne poštuju. Crni talas je zapljusnuo naše društvo i od njega još ne možemo da uhvatimo vazduh. Zato smatram da je izuzetno važno da kao društvo i narod ulažemo u prosvetu i kulturu. To je linija odbrane našeg identiteta i "hvatanje vazduha".

o Da li je potreba za postanemo deo modernog sveta ponekad štetna za našu kulturu? Konkretno, deca govore engleski, ali srpski sve slabije znaju.
- Dobro je govoriti više jezika, ali srpski jezik kao maternji mora da bude glavni. I deca u Velikoj Britaniji iz osnovne škole izlaze nepismena. Nismo tu usamljeni primer. I razvijene zemlje imaju iste probleme kao i mi, ali one imaju ugledne škole, koje nisu zahvaćene vulgarizacijom i erozijom etike i kriterijuma.

oNovac je na putu da uništi sve vrednosti. Kako da se odupremo njegovoj apsolutnoj dominaciji?
- Evropa i mi podlegli smo amerikanizaciji, zbog čega se dešava da se ljudi mere isključivo na osnovu novca, a ne znanja, časti, poštenja, iskustva. Možemo da se borimo tako što odbijamo da uđemo u taj kliše i ne merimo ljude po novcu i materijalnom stanju.

o Da li verujete u Boga?
- Da.

o Pa, prema tome i u život posle smrti?
- Za mene je vera tradicija, poštovanje predaka, toplina porodičnog doma, porodica, ali i velika nada da sve što radimo na Zemlji neće ostati samo jedan trenutak, bljesak u sadašnjosti nego ima smisla i u budućnosti. Zahvalna sam što imam veru. Ona mi daje smisao i mir.

o Da li taj mir i spokoj mogu da postignu i oni koji ne veruju u Boga?
- Vera je lakši put da se to dostigne. Ali, da, naravno, mogu i oni koji veruju u druge stvari i pojave da dosegnu mir i spokoj u duši.

Reč i delo
- Sklad između reči i dela je kod običnih ljudi normalnija pojava nego kod poznatog sveta. Poznati se uglavnom trude da se dopadnu drugima, a zapravo su robovi svojih slabosti. "Obični" ljudi se ne trude da ostave utisak i uglavnom rade ono što govore. Ja radim onako kako govorim. Poznajem i druge ljude koji imaju takve kriterijume, moj muž na primer. Imam i prijatelje koji se drže dela, a ne reči.

Priroda
- Za mene su vikendi na Fruškoj Gori svake subote nezamenljivi. Volim da gajim cveće, uglavnom. Veza sa zemljom i taj život koji se rađa zhvaljujući mojim rukama je za mene fascinantan.

Lek
- Verujem da je priroda lekovita. Kad lečim sebe i svoje pacijente ja najpre potražim mogućnosti u prirodnim lekovima, pa kada ih iscrpem, okrećem se fabričkim. Svako bi trebalo da ima spoj sa prirodom. Ona opušta, ali i tera ljude da se pozabave sobom, da zavire u svoju unutrašnjost.

Dijana Dimitrovska